Susreti sa ljudima: Mozaik naravi slučajnih prolaznika

Nakon teksta o Velji i poligonu rešili smo da se malo više pozabavimo kretanjem slepih i slabovidih ljudi na ovim prostorima.

Dok budemo sakupljali potrebne podatke i upoznavali ljude koji bi nam mogli doprineti svojim iskustvom pisaćemo o nama i drugim ljudima, onim slučajnim prolaznicima, njihovim i našim reakcijama.

U narednom periodu ćemo objavljivati priče slepih sa ulice.

Ono što se stvarno dešava i ono što proživljavamo, analiziramo, razumemo ili ne razumemo.

Uvodni tekst za lanac koji sledi, a koji će se zvati “Susreti sa ljudima” nam je napisala Marija Milanović iz Niša.

Marija je završila psihologiju u svom gradu.

Bavi se novinarstvom, radi na radiju i ko zna šta još zanimljivo o njoj nismo uspeli da saznamo zato što se ne hvali.

Ljudi ko ljudi. Svako od njih sa sobom nosi svoje: tuge, radosti, skrivena nadanja, strepnje, zablude, tajne, svoje želje i potrebe. Kao slepa osoba u prilici sam da, možda češće nego drugi, sa njima stupam u kontakt. Nekada to činim zbog toga što mi je potrebna pomoć prilikom prelaska ulice koja je prilično prometna, prilikom prelaska raskrsnice na kojoj nema zvučnih semafora ili zbog toga što želim da dobijem informaciju o broju autobusa koji saobraća na određenoj liniji, a neretko mi i ljudi sami priđu nudeći pomoć ili iz želje da mi nešto kažu, da me ohrabre ili da malo popričamo. Bilo je mnogo susreta. Neki su bili predivni i ispunili me pozitivnom energijom koja me je nosila danima, ndrugi su pak, bili neobični, a bilo je i onih veoma neprijatnih nakon kojih sam se pitala da li je ovo 21. vek. Hodajući ulicama mnogih, a posebno mog grada Niša nailazila sam na različite ljude i njihove naravi. Bila sam u prilici da sretnem osobe koje pripadaju različitim kulturnim i socijalnim sredinama i imaju sasvim drugačija shvatanja i poglede na život i svet koji ih okružuje.

Pod parolom „Snađi se, Veljo i budi jak“

Zvao me drug jutros u osam sati i počeo da se dere: „Jesi čula da je otvoren prvi poligon za slepe i slabovide u Srbiji?“

Ošamućena od spavanja samo rekoh: „Stavi kafu“

Pošalje mi on članak na koji je naleteo, postavi mi sto pitanja o poligonu, a ja još ni glas jutarnji nisam iz grla oterala.

Dobro, neka ga, nema oštećen vid, ali želi da shvati, pa mu dozvoljavam da mi se dere k'o da sam na drugoj njivi, a ne već kod njega u sobi.

Na prvu loptu, tamo negde oko pola devet ujutru poligon mi je bio fantastičan događaj, ali sad u pola devet uveče i dok pijem petu kafu ne mogu potpuno da se složim s tim prvim oduševljenjem.

Ne znamo zašto Bočeli nije razgledao grad, ali znamo da je mogao to da uradi

Upravo na različitim frontovima pratim rat koji se vodi među ljudima na temu:

„Da li je Andrea Bočeli razgledao grad i zašto nije?“

Pratim kako slepe i slabovide ljude koji pišu o tome – tako i portale.

Ima tu svega i svačega, ali prvo moram ukratko predstaviti gospodina pevača.

Andrea Bocelli je rođen 19558. Godine u mestu Lajatiko.

Nakon jednog incidenta kao dečak je ostao bez vida.

Napustio je pravni fakultet da bi se potpuno posvetio muzici.

Novinarka Nove Tv je Andreu pitala da li je razgledavao Pulu nakon koncerta, a on joj je rekao:

„Joj, nisam“

Kupovina mobilnog telefona da bi se koristio sa čitačem ekrana na Srpski način

Kupovina pametnih telefona radi korišćenja istih sa čitačem ekrana kod nas nije laka.

S obzirom na to da nadležne ne možemo da pitamo: Da li je telefon pristupačan?

Nemamo druge mogućnosti no da se raspitamo kod naših prijatelja koji, takođe, koriste čitače ekrana.

To otprilike izgleda ovako:

Je l znaš možda da l je taj i taj model pristupačan?

On ti kaže da l zna ili ne zna, a ako ne zna obično je voljan da pita svoje prijatelje da li oni znaju.

Ne sede ni ti prijatelji skrštenih ruku, pa na kraju imaš ceo krug ljudi koji znaju ili ne znaju.

Moraš da im veruješ na reč iako dosta njih ne poznaješ lično.

Moraš da naučiš da ćeš pre od njih dobiti tačnu informaciju, nego od provajdera i proizvođača.

Ako se prvo ne raspitaš, ispašćeš glup/a kao Janković Milica.