Opet me zvao drug i opet
je čitao novine u osam ujutru. Ne znam stvarno što ih čita pre
podneva, ali moja skromna nagađanja mi javljaju da želi sebi dan da
upropasti čim svane. Kaže da ima priču za mene i da je super to
što ga u tekstovima koristim kao zamorče, ali da ga nigde ne
predstavim cenjenim imenom i prezimenom zato što ima ludu devojku.
Nađemo se u jednom kafiću
koji je već postao „Ono naše mesto“, i kaže mi da pišem o
jednom studentu koji je slep, a završava prvu godinu faksa. Ma, idi
begaj...
Pitam ga: „Dobro i šta
još on radi osim što studira u godinama kad je to normalno?“
Kaže da nema pojma, al
priča je dobra.
Rekoh: „Možda za Blic i
alo ili tako nešto“
Počeli smo da se
raspravljamo, pa je priča postala farma, a farma izvor uvreda, ali
već nas poznaju tamo svi i navikli su to da slušaju.
