Странице

понедељак, март 26, 2018

Fakultet, socijalizacija i kafa

Opet me zvao drug i opet je čitao novine u osam ujutru. Ne znam stvarno što ih čita pre podneva, ali moja skromna nagađanja mi javljaju da želi sebi dan da upropasti čim svane. Kaže da ima priču za mene i da je super to što ga u tekstovima koristim kao zamorče, ali da ga nigde ne predstavim cenjenim imenom i prezimenom zato što ima ludu devojku.

Nađemo se u jednom kafiću koji je već postao „Ono naše mesto“, i kaže mi da pišem o jednom studentu koji je slep, a završava prvu godinu faksa. Ma, idi begaj...
Pitam ga: „Dobro i šta još on radi osim što studira u godinama kad je to normalno?“
Kaže da nema pojma, al priča je dobra.
Rekoh: „Možda za Blic i alo ili tako nešto“
Počeli smo da se raspravljamo, pa je priča postala farma, a farma izvor uvreda, ali već nas poznaju tamo svi i navikli su to da slušaju.


Tokom rasprave sam se setila Viktora  koji mi je jednom prilikom rekao: „Meni je normalno da završim fakultet. Nije mi normalno da ga ne završim. Ja sam tako vaspitan.“ Iako fakultet nisam završila i mislim da neću slažem se sa njim.

Studenti koji imaju neki hendikep imaju uz njega i gomilu problema. Nabrojaću neke od njih:
Studenti koji se kreću uz pomoć kolica imaju problem s manjkom liftova, rampama koje ne postoje ili ne rade...
Kod slepih studenata je najveći problem literatura. Sam Viktor mi je rekao tokom gore pomenutog razgovora da je snimao dok mu neko čita. Čini mi se da ima negde snimljene knjige za pravni, ali nisam sigurna. Mnogi ljudi su završili fakultete na sličan ili isti način. Moraš da se snađeš i gotovo. Veliki problem je i samostalno kretanje, ali to je neka priča kojoj bi trebalo dati mnogo više prostora, pa neću dublje ulaziti u to sad.

Problem s literaturom koji iz godine u godinu jeste bar malo manji je dovoljan razlog za pisanje, pričanje, apelovanje pred nadležnim organima i sve ostalo, ali sama činjenica da je neko slep, a studira nije ništa drugo osim srceparajućeg, beskorisnog ubijanja vremena.

Setila sam se tu i jednog drugog čoveka kojeg neću imenovati. Bilo je neke 2014 ili 2015-e godine u svim mogućim domaćim i regionskim novinama pisanja o njemu zato što je slepi student koji je završio fax zahvaljujući tome što mu je ćale čitao il tako nešto. Taj isti student mi je poslao prošle godine zahtev za prijateljstvo na fejsu i prihvatila sam zato što sam se setila te priče. Prvu poruku je započeo hvalospevom o sebi, a završio ponudom za brak. Čitam pet puta i ne verujem. Kapiram koliko je sati i da je, verovatno, bar još deset devojaka dobilo takvu poruku, ako ne i tu istu, ali opet ne znam kako da mu odgovorim. Kasnije, mnogo kasnije mi priča jedna devojka da je pokušala da mu objasni da ta navalentnost i to smaranje ljudi preko fejsa za brak stvarno nisu normalni, ali da nije uspela ništa da uradi... „Tri puta Srbiju spašavaju“, pa je došla i treća devojka prošlog meseca. Prihvatila ga iz istog razloga, pa se šokirala, ali da se manem sad šokova. Jednom sam u ekipi slepih sa ženom koja je zbog svoje struke kompetentna da priča o ovome pomenula tog tipa. Rekla je da je kod njega i mnogih drugih slepih ljudi najveći problem to što nisu socijalizovani, pa vremenom steknu neka „čudna“ ponašanja. Drugim rečima: Jebeš fakultet, ako nisi socijalizovan, to jest, ako si tokom studiranja izolovan bilo to zbog toga što te vodi mama il zbog toga što, jednostavno, ne znaš kako da se približiš ljudima.

Fakultet je ono što upišeš zato što voliš, zato što ti tvoji tako kažu ili zato što smatraš da ćeš s tom diplomom i s tim znanjem lakše da se zaposliš. Danas fakultet mogu da završe svakakvi ljudi, a može i diploma da se kupi. Mene je jedan dečko terao da upišem fakultet zbog sticanja novih mogućnosti, iskustava, prijateljstava i stipendija. Pitala sam druga: „Šta ako on nije upisao fax ni zbog čega osim zbog stipendija? Mislim, tuđa nega, stipendija, a možda i mesto u domu, pa šta će mu da uči? Ima još i index za novine... Milina. Šta će mi takva priča?“ To jeste neka vrsta snalažljivosti, ali ja o tome ne želim da pišem, bar ne s tim tipom. Rekao mi je kako se tip zove, pa sam ga našla na fejsu. Tamo u njegovim informacijama sve neke grupe za upoznavanje, brz sex i posao preko interneta... Već ga vidim za deset godina, ako ne bude do tad uradio ništa što se tiče socijalizacije. U svakom slučaju, drug i ja ćemo ga kontaktirati, ali ne zbog priče. Shvatam da je jako lako završiti u novinama zato što si student koji ima hendikep, ali smatram da bi to trebalo iskoristiti za nešto drugo, a ne za srceparajuću priču koja će da rastopi mnoga srca. Takve priče bi trebalo da idu u emisiji „Sve za ljubav“, i na sličnim mestima.

Kao što sam napisala, fax ima dosta svojih prednosti, ali po mom mišljenju najveća od njih je mogućnost da se socijalizuješ, da stekneš nova prijateljstva i da ti možda ostanu ti ljudi tu do kraja života, da možeš sa njima da popiješ kafu, popričaš... Jednom me je pozvao na mobilni jedan slepi drug koji ima veoma lep talenat. Setio se nekog našeg razgovora, pa da vidi šta radim. Rekoh da se spremam i da idem na kafu s drugaricom, da me ona već čeka u kafiću. Bio je prijatno iznenađen time što imam s kim da popijem kafu. Majke mi, doslovno! Rekao je, koliko se sećam, nešto tipa: „Stvarno? Pa imaš li tu nekoga sa kim stalno piješ kafu ovako ili im nešto treba?“ Rekla sam da imam s kim da pijem kafu ovako, da ubijem vreme. Rekao je: „Blago tebi“, Ostala sam bez teksta. Kad sam sela pored drugarice rekla sam joj: „Kafa, Nedo, jebo te! Zamisli da nemaš s kim da popiješ ovu kafu koju me je mrzelo da ti kuvam i koju te je mrzelo da mi kuvaš, pa smo došle ovde!“ Danas je situacija drugačija. Drug će sutra, sigurno, moći da živi od svog talenta. Pratim ga na društvenim mrežama i čujemo se s vremena na vreme. Socijalizovaniji je i već polako pokazuje svetu koje, koliko vredi. Jako mi je drago zbog toga i držim mu palčeve da se probije.

Drugu sam na kraju rekla: „Neću da pišem o slepom studentu zato što je slepi student. Ako budem mislila da bi trebalo s njim da pišem o nečemu drugome pisaću!“ Super je to što je upisao fakks, stvarno nije morao. Ima čo'ek tuđu negu. Mogao je da nađe i partnerku koja je ima, pa da lepo žive od dve plate. Još ako nešto šljakaju sa strane, divno. Lepo je to što je, ipak, hteo da studira. To je normalno. Danas ne očekuješ da neko upiše faks ili da ga ne upiše. Ljudi rade kako jedno – tako i drugo. Njihova stvar. Domaće novine zanimaju senzacije i zato ljudi misle da je divno, hrabro i blistajuće to što osobe sa hendikepom studiraju, ali to je, zaista, normalna „pojava“, i tu nema nikakve stvarne senzacije. S druge strane, ne želim da napravim od ovog bloga mesto za tapšanje po ramenu i priče: „On je super, mali je car!“ takvih portala ima, čini mi se, previše. Ovde želim da imam nešto konkretno i korisno, pa sam se zato u ovom tekstu totalno rasplinula. Nekako su mi fakultet i socijalizacija prilično povezani, a ta kafa je nekako najbitnija za čovekov lični rast i razvoj. Od ponašanja – do učenja i zapošljavanja. Vaspitavana sam i učena da čovek nije rođen da bi bio sam. To ne znači da ne postoje ljudi koji žele sami da piju kafu, ali znači da bi i oni trebalo da umeju da se ponašaju među narodom. Sad nemam pojma kako sam zamislila ovaj tekst kad sam počela da ga pišem, pre oko četrdeset minuta. Ne znam ni kako da ga završim, a da ne ponovim nešto što sam već rekla ili da ne ubacim nešto čemu ovde nije mesto, pa nek ide ovako. Ajde, ovo sad ne usmeravam samo ka slepim i slabovidim osobama, nego ka svim ljudima koji imaju neku vrstu težeg hendikepa s kojim žive svaki dan. Ako se mi ne budemo ponašali normalno neće se ni drugi tako ponašati prema nama, i kraj. Nema dalje, ni lakše, normalnije...



Tekst napisala: Milica Janković

Нема коментара:

Постави коментар