Da li bi slepi hteli da vrate vid?

Neka istraživanja pokazuju da ljudi 80% informacija primaju putem čula vida. Međutim, kada se to čulo izgubi, ne razvije dovoljno ili uopšte onda se informacije primaju putem: Sluha, dodira, mirisa i ukusa. Poznato je da se danas slabovidost i slepilo u većini slučajeva ne mogu potpuno izlečiti. Vreme u kojem je katarakta bila neizlečiva davno je prošlo. Zato stručnjaci, ali i obični građani malo imaju informacija o tome kako teče rehabilitacija ljudi koji su operacijom vratili vid. Najčešće se priča i radi na rehabilitaciji suprotnog tipa, odnosno, na rehabilitovanju ljudi koji su izgubili vid. Jedan prijatelj našeg bloga nas je zamolio da pitamo slepe ljude kako bi reagovali kada bi imali mogućnost da vrate vid ili ga po prvi put u životu dobiju? Pitali smo ljude koji su od rođenja slepi, ali i one koji su vid izgubili kasnije, tokom života, šta misle o ovoj temi, da li bi hteli, ako bi mogli da steknu vid i zašto je njihov odgovor baš takav?. Pročitajte šta kažu!

Petra Deša sportista i blogerka (Zagreb)

Da bi. Zbog jednostavnijeg i samostalnijeg življenja,.ali samo u slučaju da je vid prirodan (bez ugradnje kojekakvih mikro čipova). Vidjela sam i znam šta je vidjeti, a uz ta i slična elektronska čuda vidjeti kao robot ne bi, hvala.

Nikola Zekić student etnomuzikologije (Podgorica/Beograd)

Moj prvi poriv da si me to pitala desetak godina ranije, bio bi da odgovorim da bih pristao. Ali, kad malo bolje razmislim, možda i ne bih, sve zavisi od metode, a i od toga hoću li da imam pomoć pri ponovnoj integraciji u društvo, jer treba čovjek da nauči da gleda, da se snađe u jednom sasvim drugačijem svijetu...

Ivan Kostov profesor informatike slepim i slabovidim osobama (Beograd)

jednostavno, ne želim da se izlažem tako ekstremnoj promeni, koja neizostavno kod osoba koje su slepe od rođenja izaziva ogroman stres... Čak sam čitao da su se neki ljudi i ubili, jer nisu mogli da se prilagode na novonastalu situaciju... Jednostavno, sve živo se menja...

Viktor Živojinović pravnik (Beograd)

Zašto je vid bitan? Zato što bez vida ne možemo da vidimo fleku na majici koju smo napravili jedući giros i pijući pivo dok smo gledali zalazak sunca i tako flekavi odemo na sastanak sa nekom lepom plavom preplanulom osobom zelenih očiju i čarobnog osmeha. Usput se sapletemo i udarimo o neku tezgu gde se prodaju masline i ulje onda nam Grkinja pola na grčkom, a pola na srpskom koji je naučila pošto je svaki drugi turista ili poreklom ili po tragediji srbin psuje majku, i ostatak porodice, i uže i šire familije,i tako mi stignemo do plavuše zelenih očiju i preplanulog tena,koja je raspustila svoju plavu kosu, obukla belu suknjicu i roze gornji deo kupaćeg kostima dok na nogama ima sandale sa visokom štiklom, koje nam naravno ne pada na pamet da iz pristojnosti pipnemo a ni gore pomenute grudi. Eto, ne možemo videti pošto je gledanje dozvoljeno, ali bez pipanja, kao da je to muzejski eksponat, a ne ženske grudi? I tako se ona zgrozi kako smo se k'o svinja isflekali, ali samo namršti lice i napravi grimasu,koju ne možemo videti i nastavimo da se šetamo. Sednemo pored mora, slušamo talase i pričamo,dok se žuti mesec trudi da od crne noći napravi spektakl. I tako dok plavuša gleda zvezdu padalicu i umesto želje zamišlja da nije morala sada da sedi sa nama koji smo eto slepi, već sa nekim ko sa njom vidi budućnost, i u svom mraku ne vidimo koliko je sve ovo gore opisano lepo, već je to samo plod naše mašte. Probudimo se ujutru u nekom krevetu i shvatimo da smo sanjali i da je to što ne vidimo samo realnost koju ne bi želeli da vidimo na nikome drugome ali mi sa njom živimo svaki letnji i zimski dan. Svaki izlazak i zalazak sunca, i svaku pahulju, i Sneška Belića. Mi koji smo imali tu sreću da to vidimo bi sigurno sve dali da to ponovo možemo.

Milan Petrović sportista (Leskovac)

odavno nisam čuo ovakvo pitanje. S obzirom da sam ja nekad video, pristao bih naravno da ga vratim, jer sam sad u takvoj situaciji da zavisim od mnogo ljudi. Da ne treniram možda i ne bih toliko mario za tim, ali bih iskreno najviše voleo da vidim kako izgledaju sad moji najmiliji i ljude koje sam upoznao u među vremenu, i sa kojima sam se najviše zbližio, da vidim da li su onakvi kakve sam ih zamišljao. I krajičkom oka ostatak sveta. Kažem: „krajičkom“, jer me nešto preterano to ni ne interesuje! Kažem ti nekada sam video i dovoljno mi je da mi neko objasni ili da uhvatim nešto u ruci ja znam kako to izgleda. Mislim, mogu da zamislim u glavi. Nisam kao većina slepih da bi voleo da progledam da bi vozio kola i slično...To me ni najmanje ne zanima

Zrinka Hakala fizioterapeut (Zagreb)

Ako bi postojala mogućnost da mi se vrati vid naravno da bih se upustila u tu avanturu. Uvjet bi bio da je ponuđena metoda sigurna i dokazana, da garantirano daje rezultate. Metode koje su još u eksperimentalnoj fazi i potencijalno mogu pomoći ne bi mi baš bile privlačne čisto iz razloga jer ne želim biti pokusni kunić i dobiti lažnu nadu. Uzmimo da je metoda sigurna i učinkovita, iduće logično pitanje je: Zbog čega bih se odlučila na taj korak? Da, znam, postoje mnoge slijepe osobe pogotovo one slijepe od rođenja koje kategorički odbijaju svaku mogućnost da im se vid vrati, definitivno osobno ne spadam u tu kategoriju ponajprije iz razloga što sam nešto malo vidjela kao dijete i znam koliko vid može biti koristan. Od tada se svijet nezamislivo promijenio i iako smatram da živim normalan prosječan život zasigurno bi mi vid uvelike popravio kvalitetu života i otvorio brojne nove mogućnosti za rad, zabavu i spoznavanje svijeta koji me okružuje. Vid bi naravno najviše utjecao na moju samostalnost jer budimo realni uz sva današnja pomagala ipak su slijepe osobe u mnogim stvarima ovisne o ljudima iz svoje okoline. Čovjek inače 80% informacija iz okoline prima putem osjetila vida, tako da bi bilo bar po meni suludo tvrditi kako mi zdrav vid nebi bio koristan. Svijet je svakim danom sve više vizualan i to je činjenica koju nitko ne može poreći i zato, iako zadovoljna svojim životom ipak bi sa radošću prihvatila mogućnost da mi se vid vrati kako bi mogla ravnopravnije sudjelovati u društvenim zbivanjima, kako bi mogla uživati u prirodnim ljepotama i nekim fascinantnim ljudskim kreacijama kao što su: Veličanstvene građevine, umjetničke slike, balet ili nešto četvrto o čemu danas samo doznajem kroz nečiji opis. Zaključak je da po meni treba iskoristiti maksimum iz sadašnjeg stanja, uživati u životu ovakvom kakav jest, ali isto tako, ako postoji mogućnost za nešto novo i bolje bilo bi šteta to ne iskoristiti.

Ana Ćurčin penzionerka (Beograd)

Bez vida živim od samog rođenja i obzirom da znam da mi se vid nikako ne može vratiti, tako nešto ni ne priželjkujem. Naučila sam da se sa slepoćom nosim, nemam nikakve predrasude, komunikativna sam i nemam blokade da govorim o svojim mogućnostima i ograničenjima. Sažaljenje me ubija i ne prija mi kada čujem sažaljive komentare. Učestvujem i aktivna sam na mreži u mnogim grupama i trudim se da ljudima koji vide proširim vidike o slepim ljudima.

Milica

Milijana Smiljanić fizioterapeut (Bijeljina)

Kadabih mogla vratiti vid onda ne bi bilo nešto sto bi me zaustavilo u aktivnostima. Putovala bih širom BiH i uživala u ljepotama naše zemlje. Vozila bi auto kao nekad i bila nezavisna. Vidjela bih lica moje djece i uživala u njihovom odrastanju. Vidjela bi boje i kombinovala milion varijanti u šminkanju i odjevanju. Šetala ulicama grada bez straha da ću negdje pasti i doći u sukob sa nervoznim prolaznicima koji se guraju da vas prođu. Čitala bi knjige iz naše biblioteke i prepisivala rečenice koje mi bude razmišljanje. I... Još mnogo toga što mi je uskraćeno protiv moje volje Možda je sve ovo nekome bezvete, al meni znači mnogo!

Željko Kovačević student (Beograd)

Kada bi mogao da vratim vidi bio bi sigurno srećan. Uradio bih to, ali samo uz garanciju tog doktora, da ukoliko ne uspe operacija da onda on svojim životom plati neuspeh. Zato što bih mogao da radim neke poslove koje obožavam i koji mi sada nisu dostupni, na primer: Vožnja auta, i tako dalje...

Adnan Kujović sportista (Bijelo Polje)

Kada bi postojala mogućnost zasigurno ne bi bježao od toga. Medjutim, to za mene nije najveći cilj u životu!

Radeći na ovom tekstu, ali i pričajući sa ljudima privatno shvatam da na ovu temu ne postoji jedan, univerzalan odgovor, koji može da se primeni na sve. Često u životu nije tako, pa i s ovom temom. Ispitanici su, kao što znate, podeljeni u dve grupe: Oni koji su slepi od rođenja ili su oslepeli neposredno nakon njega i oni koji su oslepeli kasnije, tokom života. Iz teksta se jasno vidi da se stavovi, poput životnih iskustava razlikuju. Zato mislim da ovaj članak razbija neke ustaljene, potpuno prihvaćene, čak i podržavane predrasude društva kao što su: Svaki slep čovek bi voleo da progleda i ono da „invalidi“ imaju samo jednu želju – da ne budu invalidi. Drago mi je što stvari ne stoje baš ovako – kako su mnogi do sad mislili!