Primećujem
da mnogi slepi i slabovidi ljudi imaju neku dozu ogorčenja prema
ljudima koji vide.
Prvi put mi se to desilo pre godinu dana, ali
tad nisam baš znala šta da mislim po tom pitanju.
Bila sam
prisutna u prostoriji u kojoj je lik koji je slep pričao o tome da
deca koja ne vide, a idu u redovnu školu postaju, doslovno,
debili.
"Oni ne znaju kako da se ponašaju, gde su došli,
šta bi trebalo da rade"
Počeo on tako da se šetka
prostorijom i da urla sve jače.
Ja sam stajala pored nekog stola,
bila sam tu prvi put i nisam htela da pravim nikakve skandale,
skandalčiće niti bilo šta manje loše.
Zato sam i ćutala punih
pet minuta.
Baš kad je film polako počeo da mi puca, a lik
pričao o tome koliko je on sposoban, koliko on zna i ume samo zato
što su njegovi roditelji imali mozak umorio se.
Hteo čovek da
sedne, da malo dane dušom, zato što, apsolutno, posle toliko
kenjanja više vazduha u plućima nije imao.
Ućutao da udahne, pa
rekao: "Je l ovo moja stolica? A, gde sam ja beše sedeo?"
Nije
bilo potrebe da mu više išta kažem...
Sam je sebi rekao, ali
to, naravno, ne znači da mislim da se u školi za decu oštećenog
vida ništa ne uči, nego desi se, eto, zametne se...
Dugo sam
razmišljala o tome.
Nikad nisam mislila da ću biti visočija ako
uzjašem drugoga, novajliju, nekoga za koga znam da mi ne bi bilo
prijatno kada bismo zamenili uloge.
Dugo, zaista, jako dugo nisam
shvatala u čemu je problem, odakle toliko prezira.
Onda sam
shvatila da taj lik ne priča sa celim svetom, sa komšijama,
rodbinom i ostalim "videćim" ljudima koji iz ovog ili onog
razloga moraju da ga trpe na neki način.
Bilo mi ga je žao, i
sad je.
Nikakvo vraćanje ne dolazi u obzir, pa makar me jurio
posle ove objave.
