Da li bi slepi hteli da vrate vid?

Neka istraživanja pokazuju da ljudi 80% informacija primaju putem čula vida. Međutim, kada se to čulo izgubi, ne razvije dovoljno ili uopšte onda se informacije primaju putem: Sluha, dodira, mirisa i ukusa. Poznato je da se danas slabovidost i slepilo u većini slučajeva ne mogu potpuno izlečiti. Vreme u kojem je katarakta bila neizlečiva davno je prošlo. Zato stručnjaci, ali i obični građani malo imaju informacija o tome kako teče rehabilitacija ljudi koji su operacijom vratili vid. Najčešće se priča i radi na rehabilitaciji suprotnog tipa, odnosno, na rehabilitovanju ljudi koji su izgubili vid. Jedan prijatelj našeg bloga nas je zamolio da pitamo slepe ljude kako bi reagovali kada bi imali mogućnost da vrate vid ili ga po prvi put u životu dobiju? Pitali smo ljude koji su od rođenja slepi, ali i one koji su vid izgubili kasnije, tokom života, šta misle o ovoj temi, da li bi hteli, ako bi mogli da steknu vid i zašto je njihov odgovor baš takav?. Pročitajte šta kažu!

Razgovor: Opširno o samostalnosti

Samostalnost je nešto o čemu se sve više i više priča u krugovima osoba sa hendikepom, ali i van njih.

Javnost više pažnje posvećuje tome, čak se i zakoni malo po malo menjaju.

U ovom tekstu smo okupili samostalne osobe oštećenog vida koje govore o svom iskustvu na polju nezavisnosti.

Oni pričaju ko im je bio podrška, čega su se plašili tokom procesa osamostaljivanja i šta po njihovom mišljenju predstavlja samostalnost.

Ljudi iz različitih sredina, različitih životnih iskustava, godina kao i socio-ekonomskog stanja otkrivaju nam svoj stav koji su godinama gradili paralelno sa životom prema ovoj temi.

Jednostavno rečeno, oni govore kakve su plodove s tog polja ubrali, koliko im oni znače, kako ih doživljavaju i kako su do njih došli.

Uklanjanjem barijera Srbija može da postane razvijenije i pravednije društvo

 ŠTA BI DRŽAVA MORALA DA URADI KAKO BI SE PROMENIO POLOŽAJ OSOBA SA HENDIKEPOM???

Osobe sa hendikepom spadaju u takozvane osobe sa smanjenim društvenim prilikama. Moj stav je da su mnogi od njih sami krivi za socijalnu isključenost, a tu su u velikoj meri i mnogi roditelji, koji umesto da puste dete da istraži svet oko sebe i svoje mogućnosti, od njega čine pasivni fikus koji misli da je u povlaštenom položaju, samo zato što je "invalid", kako mnogi od njih sami kažu ( princip naučene bespomoćnosti).

Sa druge strane imamo udruženja koja postoje po osnovu dijagnoza i nacionalne sportske saveze koji krše sva moguća pravila. Sva ta udruženja uglavnom vode ljudi koji su odrastali u atmosveri građenja bespomoćnosti, tako da će pre žena ući na brod sa šovinističkom posadom, nego što će ta udruženja svoja vrata otvoriti ljudima bez hendikepa ( kako oni kažu invaliditeta ).

Samostalnost i sloboda

Kad god se pomenu samostalnost i sloboda pričam svoju priču na tu temu koju sam nazvala: "Pobegulja u Niš"

Pre skoro tri godine trebalo je da odem sama u Niš na koncert Zdravka Čolića.

Poklopilo se da tad ide na jug i jedna moja drugarica iz Mladenovca, pa smo zajedno pravile neke planove za put, ali nisam se puno oslanjala na nju zato što je prilično smotana.

Kažem ja mojoj majci:

"Idem u Niš", a ona sva nakostrešena odgovara:

"Ma, kakav Niš te spopao, je l si ti normalna?"

Nakostrešila sam se i ja, pa odgovaram:

"Ma, Niš, grad! Idem na koncert Zdravka Čolića"

Mader popizdila:

"Kakav koncert sad, bre, kako ćeš sama?"

Ja zasijala:

"Lepo, vozom ili busom, a možda i sa Nedinima, ako budu išli"

Ona poluđela:

"Ne može, ne možeš! Izgubićeš se, bre, negde! oni ne idu odma' u Niš, nego u Žitkovac"

Ja se usijala:

"Pa to je skoro isto, od Žitkovca - do Niša se ide vozom oko četrdeset minuta. To, bre, nije ništa"

Ona ugrabi priliku:

"A ako promašiš stanicu, nisi išla nikad"

Ja jedva dočekala:

"Nema šanse, voz pravi pauzu, pa ide u Skoplje"

Čim je čula za to prokleto Skoplje pošizela je:

"Ma, nema šanse, da te jurim po Skoplju, je l si normalna? Ne može, ne smeš i ne možeš. Komplikovano je i rizično"

Ja ustala, krenula ka sobi i samo dobacila:

"Videćemo"

Razgovor: Rečeno, napisano i prećutano

Novinari bi trebalo da se bore sa nama za ravnopravnost, jednake mogućnosti, toleranciju...

Trebalo bi da nam dozvole da pred njihovim reflektorima, aparatima, kamerama i mikrofonima zasijamo onakvom svetlošću - kakvu u sebi nosimo, ali često ostajemo u mraku iako nas toliko opreme okružuje, snima, zabeležava naše reči, glas...

Jako često se prečuje ono što smo rekli, zato što mnogi od njih već imaju neku svoju sliku o nama ili sliku kakvu javnost želi, pa im je lakše da je ne menjaju, nego da je menjaju.

Novinari, zapravo, pišu ono što narod traži, a to je, nažalost, loše po nas.

Ljudi na ovim našim brdovitim prostorima obično vole da čitaju članke o tuđim nesrećama, tragedijama, problemima porodičnim ili društvenim.

Novinari su tu da im to pruže da bi svoj honorar ili svoju platu zaradili.

Osobe oštećenog vida i sve ostale manjinske grupe su tu da bi bile "dobra meta"

Stefan Pantić, student na fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu priča za naš dnevnik i dokazaće vam da nije meta, jadni, mali, nesamostalni student koji ide na fakultet, već inteligentan, nadaren, lepo vaspitan, sasvim normalan i prirodan dečko koji se bori za sebe, za svoje mesto pod suncem ovog neba pod kojim nema mesta za nikakvu vrstu sažaljenja.

Stefan Pantić svira klavir

MTS-ova tarifa za osobe sa invaliditetom na koju imaju pravo osobe oštećenog vida je skandalozna, sramna i baksuzna!

Slučajno nađoh na sajtu MTS-a tarifu za osobe sa invaliditetom.

Odmah me je ubacio na stranu na kojoj je tarifa za slepe osobe, pa iz puke radoznalosti uđoh da saznam o čemu se tu radi, šta nude...

Ono što sam zatim pročitala zapanjilo me je, pa poželeh da podelim s vama.

U filmu "Goran" slepa junakinja nije ćurka, već cool riba

Balkanska kinematografija nije baš bogata filmovima u kojima glume osobe sa invaliditetom ili u kojima tzv "obični" glumci glume osobe sa invaliditetom.

Čini mi se da smo sad, ipak, bar malo fokus pomerili sa ratnih filmova na neke, ajmo tako reći, ljudske filmove u kojima nema toliko pucnjave i sve više, i više se govori o životu bez puškaranja.

Samim tim što su filmovi sve manje i manje obojeni maskirnim bojama do izražaja dolaze neke drugačije, na našem tlu brdovitom nove priče koje bi nas mogle upoznati sa onima koji su drugačiji od nas.

Film "Goran", zapravo, nema toliko drugačiju priču, neku koju već nismo negde čuli, videli, pročitali, ali ima nešto što do sad kod nas nije bilo u bližoj prošlosti prikazivano u filmu, a to je slepa osoba.

Slepi u pesmama slepaca

Kao neko ko se delimično kreće u krugu slepih i slabovidih, a pritom se i amaterski bavi pisanjem dajem sebi za pravo da na neki način doprinesem osvešćavanju društva na tu temu.

S vremena na vreme pišem o odnosu običnih ljudi, medija, institucija i ostalih grana ovog društva prema slepim i slabovidim osobama.

Na svojoj koži sam osetila znoj nakon mukotrpnih razgovora, ubeđivanja, prepiranja i dokazivanja kako pred ljudima koji vide – tako i pred ljudima koji ne vide.

Danas želim da pišem o pesmama u kojima se spominju slepi ljudi.

Danas želim da vam objasnim kako stoje stvari iz mog ugla i iz ugla meni bliskih ljudi.

Većina pesama u kojima se spominju slepi ljudi je krajnje patetična i po meni negativna.

Uzeću kao primer delove one pesme zbog koje sam danas poludela.

Ceo dan koji mi je, inače, lepo počeo mi je ta pesma upropastila totalno.

„Delo“ se zove: „Bez očiju“, ali ovde neću navesti ime autora, ni kopirati celu pesmu.

Daću vam uvid u priču kroz detalje, ne želim da zgazim čoveka skroz.

U pesmi glavni lik (slepi) stoji ispred katedrale, nosi šešir i ima crne oči.

Tekst kaže: „Čovek sa crnim očima i šeširom. Pogledom bez očiju“

Je l on ima oči ili ih nema?

Za početak želim da znam to...

Dalje želim da znam zašto se naglašavaju uvek oči slepog čoveka?

Zašto su te oči uvek upadljivo ružne, crnje od noći i tako to?

Zar vam nije previše patetično, površno i trulo kad napišete tako nešto?

Imam dosta slepih drugara kojima je sa očima naizgled sve kako bi trebalo da bude.

Jedan čak ima plave oči, prelepe, zamislite!

Čovek dalje traži da mu vrate srce, a prosjak mu daje paru.

Zar nisu i jedan i drugi prosjaci?

Ovaj prosi srce, a onaj mu daje pare.

Razgovor: Taktilna staza kao parking mesto

Povodom čestog nepropisnog parkiranja na stazi za slepe ispred skupštine, kao i na mnogim drugim stazama za slepe Balkanski mali dnevnik slepih i slabovidih rešio je da skrene malo pažnju javnosti na taj problem.

Kazna za parkiranje na stazi za slepe se ili ne piše ili ne plaća.

Mislimo da je skandalozno i neodgovorno to što se političarima, dakle, ljudima koji najviše utiču na razvoj ove države tolerišu takvi postupci.

Takođe, mislimo i da bi barem jedan političar plaćanjem kazne za nepropisno parkiranje na stazi za slepe poboljšao sliku o sebi i pokazao da je društveno-odgovoran i da ozbiljno shvata svoj posao.

No nažalost, još niko od političara nije platio kaznu za parkiranje na stazi za slepe, a ni njihovi vozači nisu ništa platili.

Umesto da se preuzme odgovornost i reši problem još se i šale sa nama.

Velimir Ilić koji je nakon nepropisnog parkiranja bio na naslovnoj strani novina danas se pita da li će novi premijer Cvetković isto tako proći ili pak neće.

Mi se samo pitamo: Da li će nas shvatiti ozbiljno i prestati da se sprdaju sa nama?

Taktilna staza za kretanje slepih i slabovidih osoba

Da li možemo da očekujemo u bliskoj budućnosti poštovanje osnovnih ljudskih prava svih građana ove države, pa i nas slepih i slabovidih koji koristimo taktilne staze da bi se bezbedno kretali?

Sa Viktorem Živojinovićem diplomiranim pravnikom pričamo o parkiranju na stazi za slepe (ne)plaćanju kazni i još nekim bitnim stvarima.

U ime toga što ti je žao

"Žao ti je tebe sa invaliditetom, ali ti nije žao propuštenih prilika. 

Žao ti je što te društvo tretira kao teret, ali ti nije žao što ne staješ iza sebe i svojih uvjerenja. 

Žao ti je što ti je život sveden na pad standarda u svim materijalnim i nematerijalnim vidovima, ali ti nije žao što nijednom ne zakorači u svijet malo više znanja o tome kako da se zaštitiš. Žao ti je što nemaš jednake mogućnosti, tu tako ofucanu floskulu, ali ti nije žao što ne galamiš i zahtijevaš iste. 

Žao ti je što ne vidiš pomak, ali i ne ustaješ za svoj glas jer, ako ti to ponove dovoljan broj puta, vjeruješ im da znaju bolje. 

Žao ti je što ćutiš, ali je lakše pomirljivo klimati glavom. 

Žališ invaliditet, ali ga olako izvučeš kao džoker da si priskrbiš neku korist.

A meni je najviše žao što ne vidiš koliko nisko padneš u ime toga što ti je žao. Nema invaliditeta koji te toliko može izgurati na marginu."

Napisala Kotur Ana pravnica sa invaliditetom, devojka koja drži do sebe i bori se za sve nas kao lav!