Zaljubljivanje

Često čujemo tvrdnje da je sve u fizičkom izgledu ili da ljudi samo na njega obraćaju pažnju, pa se ponekad s razlogom zapitamo: „ Šta je ljudima sa oštećenim vidom bitno na prvu loptu? Šta ih je privuklo partneru“? Na ova pitanja nam odgovara ovaj članak.

Da li bi slepi hteli da vrate vid?

Neka istraživanja pokazuju da ljudi 80% informacija primaju putem čula vida. Međutim, kada se to čulo izgubi, ne razvije dovoljno ili uopšte onda se informacije primaju putem: Sluha, dodira, mirisa i ukusa. Poznato je da se danas slabovidost i slepilo u većini slučajeva ne mogu potpuno izlečiti. Vreme u kojem je katarakta bila neizlečiva davno je prošlo. Zato stručnjaci, ali i obični građani malo imaju informacija o tome kako teče rehabilitacija ljudi koji su operacijom vratili vid. Najčešće se priča i radi na rehabilitaciji suprotnog tipa, odnosno, na rehabilitovanju ljudi koji su izgubili vid. Jedan prijatelj našeg bloga nas je zamolio da pitamo slepe ljude kako bi reagovali kada bi imali mogućnost da vrate vid ili ga po prvi put u životu dobiju? Pitali smo ljude koji su od rođenja slepi, ali i one koji su vid izgubili kasnije, tokom života, šta misle o ovoj temi, da li bi hteli, ako bi mogli da steknu vid i zašto je njihov odgovor baš takav?. Pročitajte šta kažu!

Fakultet, socijalizacija i kafa

Opet me zvao drug i opet je čitao novine u osam ujutru. Ne znam stvarno što ih čita pre podneva, ali moja skromna nagađanja mi javljaju da želi sebi dan da upropasti čim svane. Kaže da ima priču za mene i da je super to što ga u tekstovima koristim kao zamorče, ali da ga nigde ne predstavim cenjenim imenom i prezimenom zato što ima ludu devojku.

Nađemo se u jednom kafiću koji je već postao „Ono naše mesto“, i kaže mi da pišem o jednom studentu koji je slep, a završava prvu godinu faksa. Ma, idi begaj...

Pitam ga: „Dobro i šta još on radi osim što studira u godinama kad je to normalno?“

Kaže da nema pojma, al priča je dobra.

Rekoh: „Možda za Blic i alo ili tako nešto“

Počeli smo da se raspravljamo, pa je priča postala farma, a farma izvor uvreda, ali već nas poznaju tamo svi i navikli su to da slušaju.

Rupe u sistemu socijalne zaštite

Znam da će ovaj tekst razgneviti mnoge koji na svoj hendikep gledaju oportunistički, ali kao pojedinac koji u javnosti slobodno i bez strahova iznosi svoj stav moram da podelim ono što smatram nepravednim iako na prvi pogled izgleda kao dobra namera.

Kada pristupamo iz pozicije jednakih šansi, shvatimo da naša, ali i veliki broj drugih zemalja prave jednu veliku grešku.

Susreti sa ljudima: Mozaik naravi slučajnih prolaznika

Nakon teksta o Velji i poligonu rešili smo da se malo više pozabavimo kretanjem slepih i slabovidih ljudi na ovim prostorima.

Dok budemo sakupljali potrebne podatke i upoznavali ljude koji bi nam mogli doprineti svojim iskustvom pisaćemo o nama i drugim ljudima, onim slučajnim prolaznicima, njihovim i našim reakcijama.

U narednom periodu ćemo objavljivati priče slepih sa ulice.

Ono što se stvarno dešava i ono što proživljavamo, analiziramo, razumemo ili ne razumemo.

Uvodni tekst za lanac koji sledi, a koji će se zvati “Susreti sa ljudima” nam je napisala Marija Milanović iz Niša.

Marija je završila psihologiju u svom gradu.

Bavi se novinarstvom, radi na radiju i ko zna šta još zanimljivo o njoj nismo uspeli da saznamo zato što se ne hvali.

Ljudi ko ljudi. Svako od njih sa sobom nosi svoje: tuge, radosti, skrivena nadanja, strepnje, zablude, tajne, svoje želje i potrebe. Kao slepa osoba u prilici sam da, možda češće nego drugi, sa njima stupam u kontakt. Nekada to činim zbog toga što mi je potrebna pomoć prilikom prelaska ulice koja je prilično prometna, prilikom prelaska raskrsnice na kojoj nema zvučnih semafora ili zbog toga što želim da dobijem informaciju o broju autobusa koji saobraća na određenoj liniji, a neretko mi i ljudi sami priđu nudeći pomoć ili iz želje da mi nešto kažu, da me ohrabre ili da malo popričamo. Bilo je mnogo susreta. Neki su bili predivni i ispunili me pozitivnom energijom koja me je nosila danima, ndrugi su pak, bili neobični, a bilo je i onih veoma neprijatnih nakon kojih sam se pitala da li je ovo 21. vek. Hodajući ulicama mnogih, a posebno mog grada Niša nailazila sam na različite ljude i njihove naravi. Bila sam u prilici da sretnem osobe koje pripadaju različitim kulturnim i socijalnim sredinama i imaju sasvim drugačija shvatanja i poglede na život i svet koji ih okružuje.

Pod parolom „Snađi se, Veljo i budi jak“

Zvao me drug jutros u osam sati i počeo da se dere: „Jesi čula da je otvoren prvi poligon za slepe i slabovide u Srbiji?“

Ošamućena od spavanja samo rekoh: „Stavi kafu“

Pošalje mi on članak na koji je naleteo, postavi mi sto pitanja o poligonu, a ja još ni glas jutarnji nisam iz grla oterala.

Dobro, neka ga, nema oštećen vid, ali želi da shvati, pa mu dozvoljavam da mi se dere k'o da sam na drugoj njivi, a ne već kod njega u sobi.

Na prvu loptu, tamo negde oko pola devet ujutru poligon mi je bio fantastičan događaj, ali sad u pola devet uveče i dok pijem petu kafu ne mogu potpuno da se složim s tim prvim oduševljenjem.

Iz budućnosti nam stižu slepa psihijatrica i "šaptač njenih snova" u knjizi "on koji oblikuje"

Ljudi me često pitaju zašto pišem samo o filmovima i knjigama u kojima su slepi junaci realno predstavljeni.

Drugim rečima, pitaju me zašto ne pišem i o onim delima koja nisu u realnom svetlu predstavila svoje slepe likove.

Moj odgovor je prilično jasan i jednostavan: Oni koji su delo stvarali nisu bili dovoljno informisani ili nisu želeli da budu.

Mislim da, u tom slučaju, nisu vredni pažnje koliko jesu oni koji su pokazali zainteresovanost, istraživali, upoznavali, poverovali i sebe uzdigli novim saznanjima.

Zato ne želim da stavljam u isti koš, odnosno, na ovaj blog i jedne i druge.

Izrugivanje samo radi izrugivanja nije dovoljno jak razlog, a argumentima koji dokazuju bih mogla da im se narugam pred celim svetom, ali šta ću time postići?

- Apsolutno ništa, možda će me samo neko smatrati carem, a neko drugi bezobraznom osobom i to je to, ali ništa više od toga.

Time što pišem samo o onim delima koja su vredna pažnje pomažem ljudima da se upoznaju sa životom i svetom slepih i slabovidih ljudi.

Pišem o knjigama koje obiluju korisnim informacijama, razbijaju predrasude i čine nas ravnopravnim pripadnicima ovog društva.

Pišem, dakle, o njima sa željom da približim stvarnost, pokažem nešto lepo, korisno, dobro odrađeno, ali i da na neki način ispoštujem ljude koji su delo stvarali.

Tu, svakako, nema mesta za pisanje o onim drugim delima i ljudima, bar ne više.

Eto, sad mogu da nastavim o knjizi o kojoj sam želela danas da pišem.

Predstavljam vam jedno izuzetno, usuđujem se reći čak i jedinstveno delo koje navodi na razmišljanje, budi emocije, objašnjava šta sve mogu slepi ljudi, ali i mnogo toga drugoga vezanog uz nas same poput pupčane vrpce na rođenju.

Duboko poetična, a opet i veoma realna, ova knjiga je, ipak, smeštena u žanr naučne fantastike, no iako je njen autor Roger Zelazny preminuo 1995-e godine uspeo je da "predvidi" u ovom delu neke stvari:

Automobili koji sami voze, savršeni roboti, naočare pomoću kojih slepi ljudi mogu da vide bar svetlost i još dosta toga možete pronaći u knjizi "on koji oblikuje"

Šta bi osobe sa hendikepom morale da promene da im bude bolje

Srbiju ( bez Kosova ) prema popisu iz 2011 godine naseljava 7565761 stanovnik, a od toga je preko deset posto osoba koje imaju bilo koju vrstu telesnog oštećenja ( hendikepa ). Kada se govori o položaju tih ljudi, onda se to ni u kojoj meri ne može generalizovati. Okolina i psiha pojedinca su faktori koji najviše određuju njegov položaj, dok s druge strane svako od nas bez obzira na nedostatke je sigurno bio u situaciji da doživi diskriminaciju jer je takav - kakav jeste, samo je pitanje: Kako će to da prihvati?

Od svoje desete godine sam nastavio školovanje u instituciji koja se bavi edukacijom dece sa oštećenim vidom, tako da sam preko 15. godina u intenzivnom kontaktu sa različitim vrstama ljudi koji imaju bilo kakav hendikep; zbog toga sam želeo da sa čitaocima bloga podelim ovu priču,kako bih mnogima skrenuo pažnju na stvarne probleme a ne ono što se u medijima i brojnim organizacijama predstavlja.

INKLUZIJA - VEOMA JEDNOSTAVNA UZ MALO PODRŠKE

Dok za potrebe prezentacije koju kreiram tražim slike na Guglu uviđam jednu zanimljivu činjenicu koja me je pogodila! Naime, kada ukucate inkluzivno ( bilo šta ), dobićete mnogo konferencija a malo slika sa samih aktivnosti.

Da li je to refleksija stvarnih događaja u Srbiji i ko je zato odgovoran?

Razgovor: Opširno o samostalnosti

Samostalnost je nešto o čemu se sve više i više priča u krugovima osoba sa hendikepom, ali i van njih.

Javnost više pažnje posvećuje tome, čak se i zakoni malo po malo menjaju.

U ovom tekstu smo okupili samostalne osobe oštećenog vida koje govore o svom iskustvu na polju nezavisnosti.

Oni pričaju ko im je bio podrška, čega su se plašili tokom procesa osamostaljivanja i šta po njihovom mišljenju predstavlja samostalnost.

Ljudi iz različitih sredina, različitih životnih iskustava, godina kao i socio-ekonomskog stanja otkrivaju nam svoj stav koji su godinama gradili paralelno sa životom prema ovoj temi.

Jednostavno rečeno, oni govore kakve su plodove s tog polja ubrali, koliko im oni znače, kako ih doživljavaju i kako su do njih došli.

Uklanjanjem barijera Srbija može da postane razvijenije i pravednije društvo

 ŠTA BI DRŽAVA MORALA DA URADI KAKO BI SE PROMENIO POLOŽAJ OSOBA SA HENDIKEPOM???

Osobe sa hendikepom spadaju u takozvane osobe sa smanjenim društvenim prilikama. Moj stav je da su mnogi od njih sami krivi za socijalnu isključenost, a tu su u velikoj meri i mnogi roditelji, koji umesto da puste dete da istraži svet oko sebe i svoje mogućnosti, od njega čine pasivni fikus koji misli da je u povlaštenom položaju, samo zato što je "invalid", kako mnogi od njih sami kažu ( princip naučene bespomoćnosti).

Sa druge strane imamo udruženja koja postoje po osnovu dijagnoza i nacionalne sportske saveze koji krše sva moguća pravila. Sva ta udruženja uglavnom vode ljudi koji su odrastali u atmosveri građenja bespomoćnosti, tako da će pre žena ući na brod sa šovinističkom posadom, nego što će ta udruženja svoja vrata otvoriti ljudima bez hendikepa ( kako oni kažu invaliditeta ).