Aplikacija koja olakšava korišćenje telefona sa Android operativnim sistemom osobama oštećenog vida

Kako se „pametni“ telefoni sve više i više razvijaju, unapređuju i prilagođavaju čovekovim potrebama – Tako se sve više i više pažnje posvećuje asistivnim tehnologijama.

Android i Iphone poslednjih godina dosta doprinose životima osoba sa invaliditetom.

TalkBack i Espeak su omogućili slepim i slabovidim osobama da koriste moderne „Tač“ uređaje, ali nisu baš svi uspeli potpuno da se snađu na modernim ekranima koji zamenjuju tastaturu i klasične dugmiće preko kojih se upravlja telefonom.

Nemamo džojstik kao na starim, dobrim Nokijinim telefonima, no radimo na prilagođavanju i mi, a i mobilne kompanije.

Aplikacija koja čita boje preko kamere (android)

Svi mi znamo kako je lep osećaj kad nam neko pohvali stajling, odabir majice te i te boje uz takve i takve pantalone, ali kad ne razlikuješ lepo boje, ne vidiš ih uopšte ili ih mešaš taj zadatak nije nimalo lak, zar ne?

-Zapravo jeste lak u današnjem svetu tehnologije, zato što postoje aplikacije koje svima nama, bez obzira na probleme sa kojima se suočavamo, ipak, mogu pomoći u svakodnevnom životu.

Želim da vas upoznam sa jednom takvom aplikacijom koja, igrom slučaja, može pomoći i kod odabira odevnih kombinacija.

Fotografisano pomoću opcije unutar aplikacije. Ovako izgleda rad sa ovom aplikacijom.

Slepi u pesmama slepaca

Kao neko ko se delimično kreće u krugu slepih i slabovidih, a pritom se i amaterski bavi pisanjem dajem sebi za pravo da na neki način doprinesem osvešćavanju društva na tu temu.

S vremena na vreme pišem o odnosu običnih ljudi, medija, institucija i ostalih grana ovog društva prema slepim i slabovidim osobama.

Na svojoj koži sam osetila znoj nakon mukotrpnih razgovora, ubeđivanja, prepiranja i dokazivanja kako pred ljudima koji vide – tako i pred ljudima koji ne vide.

Danas želim da pišem o pesmama u kojima se spominju slepi ljudi.

Danas želim da vam objasnim kako stoje stvari iz mog ugla i iz ugla meni bliskih ljudi.

Većina pesama u kojima se spominju slepi ljudi je krajnje patetična i po meni negativna.

Uzeću kao primer delove one pesme zbog koje sam danas poludela.

Ceo dan koji mi je, inače, lepo počeo mi je ta pesma upropastila totalno.

„Delo“ se zove: „Bez očiju“, ali ovde neću navesti ime autora, ni kopirati celu pesmu.

Daću vam uvid u priču kroz detalje, ne želim da zgazim čoveka skroz.

U pesmi glavni lik (slepi) stoji ispred katedrale, nosi šešir i ima crne oči.

Tekst kaže: „Čovek sa crnim očima i šeširom. Pogledom bez očiju“

Je l on ima oči ili ih nema?

Za početak želim da znam to...

Dalje želim da znam zašto se naglašavaju uvek oči slepog čoveka?

Zašto su te oči uvek upadljivo ružne, crnje od noći i tako to?

Zar vam nije previše patetično, površno i trulo kad napišete tako nešto?

Imam dosta slepih drugara kojima je sa očima naizgled sve kako bi trebalo da bude.

Jedan čak ima plave oči, prelepe, zamislite!

Čovek dalje traži da mu vrate srce, a prosjak mu daje paru.

Zar nisu i jedan i drugi prosjaci?

Ovaj prosi srce, a onaj mu daje pare.

Razgovor: Sport, sport, sport!

Petra Deša

 Danas pričamo sa Petrom Dešom o sportu za osobe oštećenog vida i o njenim iskustvima, dostignućima, putovanjima...

Petra nam je za početak o sebi rekla:

„Svijet sam ugledala 24. Studenog 1987. Godine u Rijeci. Da, ugledala sam jer sam rođena kao zdrava beba i zbrisala kući već trećeg ili četvrtog dana pošto je sve bilo u redu.

Stariji brat dao mi je ime Petra jer je tad imao neku simpatiju Petru.

Inače, dolazim s otoka Krka iz malog mjesta Omišlja gdje sam redovno pohađala vrtić i osnovnu školu. Zbot teškoća s vidom koje su se pojavila negdje oko moje druge godine nosila sam naočale i čitala uz povećalo, a kasnije sam prešla na brajicu jer više nije imalo smisla pošto je vid dosta pao.

Kretala sam se samostalno jer sam imala neki ostatak vida, nisam se dala igrala sam se s ostalom djecom, makar je bilo suza, ali sve jer smo tad bili djeca, a djeca ne razumiju.

U srednju školu otišla sam u zagreb upisavši smjer administrativni tajnik u Centru za odgoj i obrazovanje „vinko Bek“. Nisam nešto pretjerano voljela tu školu, općenito sav taj sistem, ali morala sam završiti neku četverogodišnju kako bih upisala novinarstvo što mi je bila želja još od petog razreda osnovne škole.

Završila sam srednju školu, upisala fakultet i ostala živjeti u zagrebu zbog većih mogućnosti za posao, bolje pristupačnosti grada, zbog prijatelja i društvenog života.

Trenutno živim u Zagrebu u svom stanu sa svojom Drew drugim psom vodičem i dečkom.

Radim, treniram i uživam s dobrim ljudima. „

Razgovor: Taktilna staza kao parking mesto

Povodom čestog nepropisnog parkiranja na stazi za slepe ispred skupštine, kao i na mnogim drugim stazama za slepe Balkanski mali dnevnik slepih i slabovidih rešio je da skrene malo pažnju javnosti na taj problem.

Kazna za parkiranje na stazi za slepe se ili ne piše ili ne plaća.

Mislimo da je skandalozno i neodgovorno to što se političarima, dakle, ljudima koji najviše utiču na razvoj ove države tolerišu takvi postupci.

Takođe, mislimo i da bi barem jedan političar plaćanjem kazne za nepropisno parkiranje na stazi za slepe poboljšao sliku o sebi i pokazao da je društveno-odgovoran i da ozbiljno shvata svoj posao.

No nažalost, još niko od političara nije platio kaznu za parkiranje na stazi za slepe, a ni njihovi vozači nisu ništa platili.

Umesto da se preuzme odgovornost i reši problem još se i šale sa nama.

Velimir Ilić koji je nakon nepropisnog parkiranja bio na naslovnoj strani novina danas se pita da li će novi premijer Cvetković isto tako proći ili pak neće.

Mi se samo pitamo: Da li će nas shvatiti ozbiljno i prestati da se sprdaju sa nama?

Taktilna staza za kretanje slepih i slabovidih osoba

Da li možemo da očekujemo u bliskoj budućnosti poštovanje osnovnih ljudskih prava svih građana ove države, pa i nas slepih i slabovidih koji koristimo taktilne staze da bi se bezbedno kretali?

Sa Viktorem Živojinovićem diplomiranim pravnikom pričamo o parkiranju na stazi za slepe (ne)plaćanju kazni i još nekim bitnim stvarima.

Ne osećam potrebu da naglašavam svoj vizuelni nedostatak

Nikada nisam osećala potrebu da istaknem to što ne vidim, osim, naravno, kad je to potrebno, kad sama situacija želi da to kažem.

To sam shvatila tek sinoć ležeći u kadi dok sam analizirala telefonski razgovor koji sam obavila par minuta ranije sa drugaricom iz detinjstva.

Dok sam ležala u vreloj vodi i šurila se setila sam se da sam drugarici rekla: „Mirjana i ja smo videle danas tvoje“, pa sam počela da se smejem.

Zapravo, ovaj tekst je plod mojih razmišljanja iz kade, nisu baš maštovita, ali okej, ajde.