Susreti sa ljudima: Mozaik naravi slučajnih prolaznika

Nakon teksta o Velji i poligonu rešili smo da se malo više pozabavimo kretanjem slepih i slabovidih ljudi na ovim prostorima.

Dok budemo sakupljali potrebne podatke i upoznavali ljude koji bi nam mogli doprineti svojim iskustvom pisaćemo o nama i drugim ljudima, onim slučajnim prolaznicima, njihovim i našim reakcijama.

U narednom periodu ćemo objavljivati priče slepih sa ulice.

Ono što se stvarno dešava i ono što proživljavamo, analiziramo, razumemo ili ne razumemo.

Uvodni tekst za lanac koji sledi, a koji će se zvati “Susreti sa ljudima” nam je napisala Marija Milanović iz Niša.

Marija je završila psihologiju u svom gradu.

Bavi se novinarstvom, radi na radiju i ko zna šta još zanimljivo o njoj nismo uspeli da saznamo zato što se ne hvali.

Ljudi ko ljudi. Svako od njih sa sobom nosi svoje: tuge, radosti, skrivena nadanja, strepnje, zablude, tajne, svoje želje i potrebe. Kao slepa osoba u prilici sam da, možda češće nego drugi, sa njima stupam u kontakt. Nekada to činim zbog toga što mi je potrebna pomoć prilikom prelaska ulice koja je prilično prometna, prilikom prelaska raskrsnice na kojoj nema zvučnih semafora ili zbog toga što želim da dobijem informaciju o broju autobusa koji saobraća na određenoj liniji, a neretko mi i ljudi sami priđu nudeći pomoć ili iz želje da mi nešto kažu, da me ohrabre ili da malo popričamo. Bilo je mnogo susreta. Neki su bili predivni i ispunili me pozitivnom energijom koja me je nosila danima, ndrugi su pak, bili neobični, a bilo je i onih veoma neprijatnih nakon kojih sam se pitala da li je ovo 21. vek. Hodajući ulicama mnogih, a posebno mog grada Niša nailazila sam na različite ljude i njihove naravi. Bila sam u prilici da sretnem osobe koje pripadaju različitim kulturnim i socijalnim sredinama i imaju sasvim drugačija shvatanja i poglede na život i svet koji ih okružuje.

Šta bi osobe sa hendikepom morale da promene da im bude bolje

Srbiju ( bez Kosova ) prema popisu iz 2011 godine naseljava 7565761 stanovnik, a od toga je preko deset posto osoba koje imaju bilo koju vrstu telesnog oštećenja ( hendikepa ). Kada se govori o položaju tih ljudi, onda se to ni u kojoj meri ne može generalizovati. Okolina i psiha pojedinca su faktori koji najviše određuju njegov položaj, dok s druge strane svako od nas bez obzira na nedostatke je sigurno bio u situaciji da doživi diskriminaciju jer je takav - kakav jeste, samo je pitanje: Kako će to da prihvati?

Od svoje desete godine sam nastavio školovanje u instituciji koja se bavi edukacijom dece sa oštećenim vidom, tako da sam preko 15. godina u intenzivnom kontaktu sa različitim vrstama ljudi koji imaju bilo kakav hendikep; zbog toga sam želeo da sa čitaocima bloga podelim ovu priču,kako bih mnogima skrenuo pažnju na stvarne probleme a ne ono što se u medijima i brojnim organizacijama predstavlja.

Razgovor: Rečeno, napisano i prećutano

Novinari bi trebalo da se bore sa nama za ravnopravnost, jednake mogućnosti, toleranciju...

Trebalo bi da nam dozvole da pred njihovim reflektorima, aparatima, kamerama i mikrofonima zasijamo onakvom svetlošću - kakvu u sebi nosimo, ali često ostajemo u mraku iako nas toliko opreme okružuje, snima, zabeležava naše reči, glas...

Jako često se prečuje ono što smo rekli, zato što mnogi od njih već imaju neku svoju sliku o nama ili sliku kakvu javnost želi, pa im je lakše da je ne menjaju, nego da je menjaju.

Novinari, zapravo, pišu ono što narod traži, a to je, nažalost, loše po nas.

Ljudi na ovim našim brdovitim prostorima obično vole da čitaju članke o tuđim nesrećama, tragedijama, problemima porodičnim ili društvenim.

Novinari su tu da im to pruže da bi svoj honorar ili svoju platu zaradili.

Osobe oštećenog vida i sve ostale manjinske grupe su tu da bi bile "dobra meta"

Stefan Pantić, student na fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu priča za naš dnevnik i dokazaće vam da nije meta, jadni, mali, nesamostalni student koji ide na fakultet, već inteligentan, nadaren, lepo vaspitan, sasvim normalan i prirodan dečko koji se bori za sebe, za svoje mesto pod suncem ovog neba pod kojim nema mesta za nikakvu vrstu sažaljenja.

Stefan Pantić svira klavir