Ljudi me često pitaju
zašto pišem samo o filmovima i knjigama u kojima su slepi junaci
realno predstavljeni.
Drugim rečima, pitaju me
zašto ne pišem i o onim delima koja nisu u realnom svetlu
predstavila svoje slepe likove.
Moj odgovor je prilično
jasan i jednostavan: Oni koji su delo stvarali nisu bili dovoljno
informisani ili nisu želeli da budu.
Mislim da, u tom slučaju,
nisu vredni pažnje koliko jesu oni koji su pokazali
zainteresovanost, istraživali, upoznavali, poverovali i sebe uzdigli
novim saznanjima.
Zato ne želim da stavljam
u isti koš, odnosno, na ovaj blog i jedne i druge.
Izrugivanje samo radi
izrugivanja nije dovoljno jak razlog, a argumentima koji dokazuju bih
mogla da im se narugam pred celim svetom, ali šta ću time postići?
- Apsolutno ništa, možda
će me samo neko smatrati carem, a neko drugi bezobraznom osobom i to
je to, ali ništa više od toga.
Time što pišem samo o
onim delima koja su vredna pažnje pomažem ljudima da se upoznaju sa
životom i svetom slepih i slabovidih ljudi.
Pišem o knjigama koje
obiluju korisnim informacijama, razbijaju predrasude i čine nas
ravnopravnim pripadnicima ovog društva.
Pišem, dakle, o njima sa
željom da približim stvarnost, pokažem nešto lepo, korisno, dobro
odrađeno, ali i da na neki način ispoštujem ljude koji su delo
stvarali.
Tu, svakako, nema mesta za
pisanje o onim drugim delima i ljudima, bar ne više.
Eto, sad mogu da nastavim
o knjizi o kojoj sam želela danas da pišem.
Predstavljam vam jedno
izuzetno, usuđujem se reći čak i jedinstveno delo koje navodi na
razmišljanje, budi emocije, objašnjava šta sve mogu slepi ljudi,
ali i mnogo toga drugoga vezanog uz nas same poput pupčane vrpce na
rođenju.
Duboko poetična, a opet i
veoma realna, ova knjiga je, ipak, smeštena u žanr naučne
fantastike, no iako je njen autor Roger Zelazny preminuo 1995-e
godine uspeo je da "predvidi" u ovom delu neke stvari:
Automobili koji sami voze,
savršeni roboti, naočare pomoću kojih slepi ljudi mogu da vide bar
svetlost i još dosta toga možete pronaći u knjizi "on koji
oblikuje"
