Jedna devojka i dva sporta

Danas razgovaramo o dva sporta koja zahtevaju veliku umnu spremnost i spretnost. U pitanju su paraolimpijski tekvondo i šah. Dva vrlo zanimljiva, ali ne toliko popularna sporta na ovim prostorima. Šta je tekvondo, kako se trenira, odakle nam dolazi? Po čemu su tekvondo i šah slični sportovi? Na ova i druga pitanja odgovara nam Dijana Ljubojević, državna prvakinja i članica paratekvondo reprezentacije Srbije koja, takođe voli i šah! Njenu sobu krase medalje i pehari koje je „pobrala“ na takmičenjima i turnirima posvećenim ovim sportovima.

Zaljubljivanje

Često čujemo tvrdnje da je sve u fizičkom izgledu ili da ljudi samo na njega obraćaju pažnju, pa se ponekad s razlogom zapitamo: „ Šta je ljudima sa oštećenim vidom bitno na prvu loptu? Šta ih je privuklo partneru“? Na ova pitanja nam odgovara ovaj članak.

Da li bi slepi hteli da vrate vid?

Neka istraživanja pokazuju da ljudi 80% informacija primaju putem čula vida. Međutim, kada se to čulo izgubi, ne razvije dovoljno ili uopšte onda se informacije primaju putem: Sluha, dodira, mirisa i ukusa. Poznato je da se danas slabovidost i slepilo u većini slučajeva ne mogu potpuno izlečiti. Vreme u kojem je katarakta bila neizlečiva davno je prošlo. Zato stručnjaci, ali i obični građani malo imaju informacija o tome kako teče rehabilitacija ljudi koji su operacijom vratili vid. Najčešće se priča i radi na rehabilitaciji suprotnog tipa, odnosno, na rehabilitovanju ljudi koji su izgubili vid. Jedan prijatelj našeg bloga nas je zamolio da pitamo slepe ljude kako bi reagovali kada bi imali mogućnost da vrate vid ili ga po prvi put u životu dobiju? Pitali smo ljude koji su od rođenja slepi, ali i one koji su vid izgubili kasnije, tokom života, šta misle o ovoj temi, da li bi hteli, ako bi mogli da steknu vid i zašto je njihov odgovor baš takav?. Pročitajte šta kažu!

Razgovor: "Zoundark", audio igrica na domaćem terenu

Programeri i njihov tim razvijaju audio igricu koju će moći da igraju i ljudi bez oštećenog vida. Ovo će, nadamo se, biti prvi, ali ne i poslednji ovakav projekat koji se realizuje u Beogradu. Ljudi koje ću vam predstaviti rade na tome da ljudima bez oštećenog vida prikažu život i način svakodnevnog snalaženja u prostoru slepih osoba. Pored toga, sama igrica je specifična i zato što su ovi ljudi tokom samog rada upoznavali slepe osobe i njihove mogućnosti. S obzirom na to da će ovu igru moći da igraju i osobe koje vide ona je veoma zanimljiva, edukativna i inkluzivna. O čemu se tačno radi saznaćete u nastavku od programera Andrije Radojeva sa kojim sam razgovarala, ali pre toga da vidimo ko su, zapravo, ljudi koji rade na igrici „Zoundark“ koju vam predstavljamo.

Andrija, Đorđe i Nenad

Razgovor: "Imaginarni štap"

Ovo je još jedna priča o pomagalu koje je napravila mlada, svestrana osoba, ali... Skoro svaka priča ima to neko svoje: „Ali“, pa i ova. Nadamo se da će u bližoj budućnosti ta tri slova biti obrisana. Do tad čitajte šta imaju da nam kažu i pokažu mladi, ambiciozni, svoji i uporni ljudi poput naše sagovornice Marte Avramović koja je napravila imaginarni štap za slepe kada je imala osamnaest godina.

Fakultet, socijalizacija i kafa

Opet me zvao drug i opet je čitao novine u osam ujutru. Ne znam stvarno što ih čita pre podneva, ali moja skromna nagađanja mi javljaju da želi sebi dan da upropasti čim svane. Kaže da ima priču za mene i da je super to što ga u tekstovima koristim kao zamorče, ali da ga nigde ne predstavim cenjenim imenom i prezimenom zato što ima ludu devojku.

Nađemo se u jednom kafiću koji je već postao „Ono naše mesto“, i kaže mi da pišem o jednom studentu koji je slep, a završava prvu godinu faksa. Ma, idi begaj...

Pitam ga: „Dobro i šta još on radi osim što studira u godinama kad je to normalno?“

Kaže da nema pojma, al priča je dobra.

Rekoh: „Možda za Blic i alo ili tako nešto“

Počeli smo da se raspravljamo, pa je priča postala farma, a farma izvor uvreda, ali već nas poznaju tamo svi i navikli su to da slušaju.

Susreti sa ljudima: Smešni i simpatični doživljaji

Susreti sa potpuno nepoznatim ljudima slepim i slabovidim osobama donose gomilu iskustava. U uvodnom tekstu nam je Marija Milanović to lepo objasnila, ali sada ćemo se prepustiti doživljajima naših sagovornika koji nas vode ulicom svojih iskustava. Pred vama je tekst o smešnim i simpatičnim uspomenama koje su nam ostale u sećanju.

Susreti sa ljudima: Mozaik naravi slučajnih prolaznika

Nakon teksta o Velji i poligonu rešili smo da se malo više pozabavimo kretanjem slepih i slabovidih ljudi na ovim prostorima.

Dok budemo sakupljali potrebne podatke i upoznavali ljude koji bi nam mogli doprineti svojim iskustvom pisaćemo o nama i drugim ljudima, onim slučajnim prolaznicima, njihovim i našim reakcijama.

U narednom periodu ćemo objavljivati priče slepih sa ulice.

Ono što se stvarno dešava i ono što proživljavamo, analiziramo, razumemo ili ne razumemo.

Uvodni tekst za lanac koji sledi, a koji će se zvati “Susreti sa ljudima” nam je napisala Marija Milanović iz Niša.

Marija je završila psihologiju u svom gradu.

Bavi se novinarstvom, radi na radiju i ko zna šta još zanimljivo o njoj nismo uspeli da saznamo zato što se ne hvali.

Ljudi ko ljudi. Svako od njih sa sobom nosi svoje: tuge, radosti, skrivena nadanja, strepnje, zablude, tajne, svoje želje i potrebe. Kao slepa osoba u prilici sam da, možda češće nego drugi, sa njima stupam u kontakt. Nekada to činim zbog toga što mi je potrebna pomoć prilikom prelaska ulice koja je prilično prometna, prilikom prelaska raskrsnice na kojoj nema zvučnih semafora ili zbog toga što želim da dobijem informaciju o broju autobusa koji saobraća na određenoj liniji, a neretko mi i ljudi sami priđu nudeći pomoć ili iz želje da mi nešto kažu, da me ohrabre ili da malo popričamo. Bilo je mnogo susreta. Neki su bili predivni i ispunili me pozitivnom energijom koja me je nosila danima, ndrugi su pak, bili neobični, a bilo je i onih veoma neprijatnih nakon kojih sam se pitala da li je ovo 21. vek. Hodajući ulicama mnogih, a posebno mog grada Niša nailazila sam na različite ljude i njihove naravi. Bila sam u prilici da sretnem osobe koje pripadaju različitim kulturnim i socijalnim sredinama i imaju sasvim drugačija shvatanja i poglede na život i svet koji ih okružuje.

Pod parolom „Snađi se, Veljo i budi jak“

Zvao me drug jutros u osam sati i počeo da se dere: „Jesi čula da je otvoren prvi poligon za slepe i slabovide u Srbiji?“

Ošamućena od spavanja samo rekoh: „Stavi kafu“

Pošalje mi on članak na koji je naleteo, postavi mi sto pitanja o poligonu, a ja još ni glas jutarnji nisam iz grla oterala.

Dobro, neka ga, nema oštećen vid, ali želi da shvati, pa mu dozvoljavam da mi se dere k'o da sam na drugoj njivi, a ne već kod njega u sobi.

Na prvu loptu, tamo negde oko pola devet ujutru poligon mi je bio fantastičan događaj, ali sad u pola devet uveče i dok pijem petu kafu ne mogu potpuno da se složim s tim prvim oduševljenjem.

Ne znamo zašto Bočeli nije razgledao grad, ali znamo da je mogao to da uradi

Upravo na različitim frontovima pratim rat koji se vodi među ljudima na temu:

„Da li je Andrea Bočeli razgledao grad i zašto nije?“

Pratim kako slepe i slabovide ljude koji pišu o tome – tako i portale.

Ima tu svega i svačega, ali prvo moram ukratko predstaviti gospodina pevača.

Andrea Bocelli je rođen 19558. Godine u mestu Lajatiko.

Nakon jednog incidenta kao dečak je ostao bez vida.

Napustio je pravni fakultet da bi se potpuno posvetio muzici.

Novinarka Nove Tv je Andreu pitala da li je razgledavao Pulu nakon koncerta, a on joj je rekao:

„Joj, nisam“

Iz budućnosti nam stižu slepa psihijatrica i "šaptač njenih snova" u knjizi "on koji oblikuje"

Ljudi me često pitaju zašto pišem samo o filmovima i knjigama u kojima su slepi junaci realno predstavljeni.

Drugim rečima, pitaju me zašto ne pišem i o onim delima koja nisu u realnom svetlu predstavila svoje slepe likove.

Moj odgovor je prilično jasan i jednostavan: Oni koji su delo stvarali nisu bili dovoljno informisani ili nisu želeli da budu.

Mislim da, u tom slučaju, nisu vredni pažnje koliko jesu oni koji su pokazali zainteresovanost, istraživali, upoznavali, poverovali i sebe uzdigli novim saznanjima.

Zato ne želim da stavljam u isti koš, odnosno, na ovaj blog i jedne i druge.

Izrugivanje samo radi izrugivanja nije dovoljno jak razlog, a argumentima koji dokazuju bih mogla da im se narugam pred celim svetom, ali šta ću time postići?

- Apsolutno ništa, možda će me samo neko smatrati carem, a neko drugi bezobraznom osobom i to je to, ali ništa više od toga.

Time što pišem samo o onim delima koja su vredna pažnje pomažem ljudima da se upoznaju sa životom i svetom slepih i slabovidih ljudi.

Pišem o knjigama koje obiluju korisnim informacijama, razbijaju predrasude i čine nas ravnopravnim pripadnicima ovog društva.

Pišem, dakle, o njima sa željom da približim stvarnost, pokažem nešto lepo, korisno, dobro odrađeno, ali i da na neki način ispoštujem ljude koji su delo stvarali.

Tu, svakako, nema mesta za pisanje o onim drugim delima i ljudima, bar ne više.

Eto, sad mogu da nastavim o knjizi o kojoj sam želela danas da pišem.

Predstavljam vam jedno izuzetno, usuđujem se reći čak i jedinstveno delo koje navodi na razmišljanje, budi emocije, objašnjava šta sve mogu slepi ljudi, ali i mnogo toga drugoga vezanog uz nas same poput pupčane vrpce na rođenju.

Duboko poetična, a opet i veoma realna, ova knjiga je, ipak, smeštena u žanr naučne fantastike, no iako je njen autor Roger Zelazny preminuo 1995-e godine uspeo je da "predvidi" u ovom delu neke stvari:

Automobili koji sami voze, savršeni roboti, naočare pomoću kojih slepi ljudi mogu da vide bar svetlost i još dosta toga možete pronaći u knjizi "on koji oblikuje"

Razgovor: Pametna rukavica

Nikola Krstić drži rukavicu

Već smo pisali i pričali sa mnogim ljudima o napredovanju tehnologije i njenom pozitivnom učinku na život slepih i slabovidih osoba. Prezentovali smo neke aplikacije i projekte, a imamo ih još u planu, ali danas vam donosimo nešto novo, korisno i mudro osmišljeno na domaćem terenu, tu u Beogradu. U pitanju je ambiciozno delo ruku našeg sagovornika Nikole Krstića. Ovaj mladi maturant se programiranjem bavi odmalena, a danas je vreme da ga upoznate kroz njegov rad.

Kako ste došli do ideje za pametnu rukavicu?

- Rukavica, to jest, ideja za kreiranje rukavice rodila se povodom takmičenja koje organizuje "Promos", a to je preduzetnik u srednjoj. Nažalost, tada nisam bio pobednik iz prostog razloga što niko nije verovao da rukavica može da se realizuje. Delovalo je neverovatno i nemoguće. Kasnije, svih narednih meseci do danas, nastavio sam da razvijam rukavicu, sve do konačnog prototipa koji je dovršen pre par dana za potrebe Sajma omladinskog preduzetništva, gde je ona postala pravi hit.

Ideja se naprosto rodila, hteo sam da radim nešto za slepe i slabovide, jer sam i sam imao ranije problema sa vidom, ne toliko značajnih ali znam koliko je slepima teško da pridobiju neke informacije iz spoljašnje sredine. Rukavica iz prostog razloga što je ruka najpokretniji deo tela, te je najpraktičnije da tu budu smešteni svi senzori. Biće još projekata za slepe, ali o tom potom.

"Mi" i "Oni" - Ili zid koji nas lomi

Primećujem da mnogi slepi i slabovidi ljudi imaju neku dozu ogorčenja prema ljudima koji vide.
Prvi put mi se to desilo pre godinu dana, ali tad nisam baš znala šta da mislim po tom pitanju.
Bila sam prisutna u prostoriji u kojoj je lik koji je slep pričao o tome da deca koja ne vide, a idu u redovnu školu postaju, doslovno, debili.
"Oni ne znaju kako da se ponašaju, gde su došli, šta bi trebalo da rade"
Počeo on tako da se šetka prostorijom i da urla sve jače.
Ja sam stajala pored nekog stola, bila sam tu prvi put i nisam htela da pravim nikakve skandale, skandalčiće niti bilo šta manje loše.
Zato sam i ćutala punih pet minuta.
Baš kad je film polako počeo da mi puca, a lik pričao o tome koliko je on sposoban, koliko on zna i ume samo zato što su njegovi roditelji imali mozak umorio se.
Hteo čovek da sedne, da malo dane dušom, zato što, apsolutno, posle toliko kenjanja više vazduha u plućima nije imao.
Ućutao da udahne, pa rekao: "Je l ovo moja stolica? A, gde sam ja beše sedeo?"
Nije bilo potrebe da mu više išta kažem...
Sam je sebi rekao, ali to, naravno, ne znači da mislim da se u školi za decu oštećenog vida ništa ne uči, nego desi se, eto, zametne se...
Dugo sam razmišljala o tome.
Nikad nisam mislila da ću biti visočija ako uzjašem drugoga, novajliju, nekoga za koga znam da mi ne bi bilo prijatno kada bismo zamenili uloge.
Dugo, zaista, jako dugo nisam shvatala u čemu je problem, odakle toliko prezira.
Onda sam shvatila da taj lik ne priča sa celim svetom, sa komšijama, rodbinom i ostalim "videćim" ljudima koji iz ovog ili onog razloga moraju da ga trpe na neki način.
Bilo mi ga je žao, i sad je.
Nikakvo vraćanje ne dolazi u obzir, pa makar me jurio posle ove objave.

Šta bi osobe sa hendikepom morale da promene da im bude bolje

Srbiju ( bez Kosova ) prema popisu iz 2011 godine naseljava 7565761 stanovnik, a od toga je preko deset posto osoba koje imaju bilo koju vrstu telesnog oštećenja ( hendikepa ). Kada se govori o položaju tih ljudi, onda se to ni u kojoj meri ne može generalizovati. Okolina i psiha pojedinca su faktori koji najviše određuju njegov položaj, dok s druge strane svako od nas bez obzira na nedostatke je sigurno bio u situaciji da doživi diskriminaciju jer je takav - kakav jeste, samo je pitanje: Kako će to da prihvati?

Od svoje desete godine sam nastavio školovanje u instituciji koja se bavi edukacijom dece sa oštećenim vidom, tako da sam preko 15. godina u intenzivnom kontaktu sa različitim vrstama ljudi koji imaju bilo kakav hendikep; zbog toga sam želeo da sa čitaocima bloga podelim ovu priču,kako bih mnogima skrenuo pažnju na stvarne probleme a ne ono što se u medijima i brojnim organizacijama predstavlja.

Razgovor: Opširno o samostalnosti

Samostalnost je nešto o čemu se sve više i više priča u krugovima osoba sa hendikepom, ali i van njih.

Javnost više pažnje posvećuje tome, čak se i zakoni malo po malo menjaju.

U ovom tekstu smo okupili samostalne osobe oštećenog vida koje govore o svom iskustvu na polju nezavisnosti.

Oni pričaju ko im je bio podrška, čega su se plašili tokom procesa osamostaljivanja i šta po njihovom mišljenju predstavlja samostalnost.

Ljudi iz različitih sredina, različitih životnih iskustava, godina kao i socio-ekonomskog stanja otkrivaju nam svoj stav koji su godinama gradili paralelno sa životom prema ovoj temi.

Jednostavno rečeno, oni govore kakve su plodove s tog polja ubrali, koliko im oni znače, kako ih doživljavaju i kako su do njih došli.

Ja se tebi divim

Reče: „Ja se tebi divim, majke mi“, a koga ja da krivim zato što se ljudi dive nečemu što bi trebalo da bude sasvim normalno?

Živeti svoj život, truditi se da mu se prilagodiš, umiliš, osmeliš pred njim i zakoračiš napred, pa zar je to vredno divljenja?

Zar nije normalno živeti slobodno, nezavisno, držeći kormilo svog broda u svojim rukama?

Ne znam za vas, ali meni jeste to normalno.

Niste bahati ako želite i nema bolestan čovek samo jednu želju

"Zdrav čovek ima hiljadu želja, bolestan samo jednu"

Možda u Čehovo vreme i jeste stvarno tako bilo, no danas je ta izreka nešto po čemu bih rado pljunula.

Znam, bila su nekada osećanja u modi.

Patetikom se moglo zavoditi, a rečima igrati kroz prste dok ne postanu svilene niti, ali danas se sve mora i može drugačije shvatiti.

Hajdemo, ipak, da budemo realni i spustimo se na zemlju.

Samostalnost i sloboda

Kad god se pomenu samostalnost i sloboda pričam svoju priču na tu temu koju sam nazvala: "Pobegulja u Niš"

Pre skoro tri godine trebalo je da odem sama u Niš na koncert Zdravka Čolića.

Poklopilo se da tad ide na jug i jedna moja drugarica iz Mladenovca, pa smo zajedno pravile neke planove za put, ali nisam se puno oslanjala na nju zato što je prilično smotana.

Kažem ja mojoj majci:

"Idem u Niš", a ona sva nakostrešena odgovara:

"Ma, kakav Niš te spopao, je l si ti normalna?"

Nakostrešila sam se i ja, pa odgovaram:

"Ma, Niš, grad! Idem na koncert Zdravka Čolića"

Mader popizdila:

"Kakav koncert sad, bre, kako ćeš sama?"

Ja zasijala:

"Lepo, vozom ili busom, a možda i sa Nedinima, ako budu išli"

Ona poluđela:

"Ne može, ne možeš! Izgubićeš se, bre, negde! oni ne idu odma' u Niš, nego u Žitkovac"

Ja se usijala:

"Pa to je skoro isto, od Žitkovca - do Niša se ide vozom oko četrdeset minuta. To, bre, nije ništa"

Ona ugrabi priliku:

"A ako promašiš stanicu, nisi išla nikad"

Ja jedva dočekala:

"Nema šanse, voz pravi pauzu, pa ide u Skoplje"

Čim je čula za to prokleto Skoplje pošizela je:

"Ma, nema šanse, da te jurim po Skoplju, je l si normalna? Ne može, ne smeš i ne možeš. Komplikovano je i rizično"

Ja ustala, krenula ka sobi i samo dobacila:

"Videćemo"

Razgovor: Rečeno, napisano i prećutano

Novinari bi trebalo da se bore sa nama za ravnopravnost, jednake mogućnosti, toleranciju...

Trebalo bi da nam dozvole da pred njihovim reflektorima, aparatima, kamerama i mikrofonima zasijamo onakvom svetlošću - kakvu u sebi nosimo, ali često ostajemo u mraku iako nas toliko opreme okružuje, snima, zabeležava naše reči, glas...

Jako često se prečuje ono što smo rekli, zato što mnogi od njih već imaju neku svoju sliku o nama ili sliku kakvu javnost želi, pa im je lakše da je ne menjaju, nego da je menjaju.

Novinari, zapravo, pišu ono što narod traži, a to je, nažalost, loše po nas.

Ljudi na ovim našim brdovitim prostorima obično vole da čitaju članke o tuđim nesrećama, tragedijama, problemima porodičnim ili društvenim.

Novinari su tu da im to pruže da bi svoj honorar ili svoju platu zaradili.

Osobe oštećenog vida i sve ostale manjinske grupe su tu da bi bile "dobra meta"

Stefan Pantić, student na fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu priča za naš dnevnik i dokazaće vam da nije meta, jadni, mali, nesamostalni student koji ide na fakultet, već inteligentan, nadaren, lepo vaspitan, sasvim normalan i prirodan dečko koji se bori za sebe, za svoje mesto pod suncem ovog neba pod kojim nema mesta za nikakvu vrstu sažaljenja.

Stefan Pantić svira klavir

U filmu "Goran" slepa junakinja nije ćurka, već cool riba

Balkanska kinematografija nije baš bogata filmovima u kojima glume osobe sa invaliditetom ili u kojima tzv "obični" glumci glume osobe sa invaliditetom.

Čini mi se da smo sad, ipak, bar malo fokus pomerili sa ratnih filmova na neke, ajmo tako reći, ljudske filmove u kojima nema toliko pucnjave i sve više, i više se govori o životu bez puškaranja.

Samim tim što su filmovi sve manje i manje obojeni maskirnim bojama do izražaja dolaze neke drugačije, na našem tlu brdovitom nove priče koje bi nas mogle upoznati sa onima koji su drugačiji od nas.

Film "Goran", zapravo, nema toliko drugačiju priču, neku koju već nismo negde čuli, videli, pročitali, ali ima nešto što do sad kod nas nije bilo u bližoj prošlosti prikazivano u filmu, a to je slepa osoba.