Kako slepi i slabovidi koriste računare i pametne telefone?

Tehnologija svakim danom donosi neke novitete, poboljšava ljudima živote i olakšava svakodnevne poslove.

Vi možda koristite na vašem pametnom telefonu knjigu sa receptima ili navigaciju, a možda uz to i neku aplikaciju za vežbanje.

Slepi i slabovidi među kojima se nalazim i ja tehnologiju shvataju dosta ozbiljno i učestvuju u njenom prilagođavanju svojim potrebama.

Na početku želim da kažem par stvari o tome kako nama pomažu računari, mobilni telefoni i sve što se u tom svetu nudi.

Na slici Živko Bošković

Iz budućnosti nam stižu slepa psihijatrica i "šaptač njenih snova" u knjizi "on koji oblikuje"

Ljudi me često pitaju zašto pišem samo o filmovima i knjigama u kojima su slepi junaci realno predstavljeni.

Drugim rečima, pitaju me zašto ne pišem i o onim delima koja nisu u realnom svetlu predstavila svoje slepe likove.

Moj odgovor je prilično jasan i jednostavan: Oni koji su delo stvarali nisu bili dovoljno informisani ili nisu želeli da budu.

Mislim da, u tom slučaju, nisu vredni pažnje koliko jesu oni koji su pokazali zainteresovanost, istraživali, upoznavali, poverovali i sebe uzdigli novim saznanjima.

Zato ne želim da stavljam u isti koš, odnosno, na ovaj blog i jedne i druge.

Izrugivanje samo radi izrugivanja nije dovoljno jak razlog, a argumentima koji dokazuju bih mogla da im se narugam pred celim svetom, ali šta ću time postići?

- Apsolutno ništa, možda će me samo neko smatrati carem, a neko drugi bezobraznom osobom i to je to, ali ništa više od toga.

Time što pišem samo o onim delima koja su vredna pažnje pomažem ljudima da se upoznaju sa životom i svetom slepih i slabovidih ljudi.

Pišem o knjigama koje obiluju korisnim informacijama, razbijaju predrasude i čine nas ravnopravnim pripadnicima ovog društva.

Pišem, dakle, o njima sa željom da približim stvarnost, pokažem nešto lepo, korisno, dobro odrađeno, ali i da na neki način ispoštujem ljude koji su delo stvarali.

Tu, svakako, nema mesta za pisanje o onim drugim delima i ljudima, bar ne više.

Eto, sad mogu da nastavim o knjizi o kojoj sam želela danas da pišem.

Predstavljam vam jedno izuzetno, usuđujem se reći čak i jedinstveno delo koje navodi na razmišljanje, budi emocije, objašnjava šta sve mogu slepi ljudi, ali i mnogo toga drugoga vezanog uz nas same poput pupčane vrpce na rođenju.

Duboko poetična, a opet i veoma realna, ova knjiga je, ipak, smeštena u žanr naučne fantastike, no iako je njen autor Roger Zelazny preminuo 1995-e godine uspeo je da "predvidi" u ovom delu neke stvari:

Automobili koji sami voze, savršeni roboti, naočare pomoću kojih slepi ljudi mogu da vide bar svetlost i još dosta toga možete pronaći u knjizi "on koji oblikuje"

Razgovor: Pametna rukavica

Nikola Krstić drži rukavicu

Već smo pisali i pričali sa mnogim ljudima o napredovanju tehnologije i njenom pozitivnom učinku na život slepih i slabovidih osoba. Prezentovali smo neke aplikacije i projekte, a imamo ih još u planu, ali danas vam donosimo nešto novo, korisno i mudro osmišljeno na domaćem terenu, tu u Beogradu. U pitanju je ambiciozno delo ruku našeg sagovornika Nikole Krstića. Ovaj mladi maturant se programiranjem bavi odmalena, a danas je vreme da ga upoznate kroz njegov rad.

Kako ste došli do ideje za pametnu rukavicu?

- Rukavica, to jest, ideja za kreiranje rukavice rodila se povodom takmičenja koje organizuje "Promos", a to je preduzetnik u srednjoj. Nažalost, tada nisam bio pobednik iz prostog razloga što niko nije verovao da rukavica može da se realizuje. Delovalo je neverovatno i nemoguće. Kasnije, svih narednih meseci do danas, nastavio sam da razvijam rukavicu, sve do konačnog prototipa koji je dovršen pre par dana za potrebe Sajma omladinskog preduzetništva, gde je ona postala pravi hit.

Ideja se naprosto rodila, hteo sam da radim nešto za slepe i slabovide, jer sam i sam imao ranije problema sa vidom, ne toliko značajnih ali znam koliko je slepima teško da pridobiju neke informacije iz spoljašnje sredine. Rukavica iz prostog razloga što je ruka najpokretniji deo tela, te je najpraktičnije da tu budu smešteni svi senzori. Biće još projekata za slepe, ali o tom potom.

Razgovor: Očne proteze

Očne proteze su sastavni deo života ne tako malog broja ljudi. Neki od njih nose samo jednu protezu zato što na drugo oko normalno vide ili bar imaju određeni ostatak vida. Neki pak imaju proteze umesto ili preko očiju. Osobu koja nosi očne proteze/protezu ste možda sreli negde, a da pritom niste ni pomislili na to da, zapravo, nosi protezu. Zahvalni smo radu stručnjaka na tome, ali nismo zahvalni medijima koji o očnoj protetici ovde kod nas gotovo da i ne pišu. Mnogo ljudi koji nemaju nikakvih problema sa vidom nemaju ni pojma o tome šta su očne proteze, kako se prave, zbog čega ih ljudi nose i slično. Zato zaziru od svake priče o tome misleći da je proteza nešto ljigavo, odvratno, strašno... Velike i teške predrasude postoje, a to ljudima koji nose očne proteze ili protezu nimalo ne olakšava proces prilagođavanja i funkcionisanja u društvu. Danas pričamo o očnim protezama, nećemo biti prvi koji su načeli tu temu, ali ćemo svakako doprineti razbijanju predrasuda, edukaciji i rehabilitaciji barem malo. Doktor Zoran Žikić, oftalmolog koji radi na klinici za očne bolesti "KBC Zvezdara" i u očnoj bolnici "Miloš klinika medigroup" spremno odgovara na naša pitanja.

"Mi" i "Oni" - Ili zid koji nas lomi

Primećujem da mnogi slepi i slabovidi ljudi imaju neku dozu ogorčenja prema ljudima koji vide.
Prvi put mi se to desilo pre godinu dana, ali tad nisam baš znala šta da mislim po tom pitanju.
Bila sam prisutna u prostoriji u kojoj je lik koji je slep pričao o tome da deca koja ne vide, a idu u redovnu školu postaju, doslovno, debili.
"Oni ne znaju kako da se ponašaju, gde su došli, šta bi trebalo da rade"
Počeo on tako da se šetka prostorijom i da urla sve jače.
Ja sam stajala pored nekog stola, bila sam tu prvi put i nisam htela da pravim nikakve skandale, skandalčiće niti bilo šta manje loše.
Zato sam i ćutala punih pet minuta.
Baš kad je film polako počeo da mi puca, a lik pričao o tome koliko je on sposoban, koliko on zna i ume samo zato što su njegovi roditelji imali mozak umorio se.
Hteo čovek da sedne, da malo dane dušom, zato što, apsolutno, posle toliko kenjanja više vazduha u plućima nije imao.
Ućutao da udahne, pa rekao: "Je l ovo moja stolica? A, gde sam ja beše sedeo?"
Nije bilo potrebe da mu više išta kažem...
Sam je sebi rekao, ali to, naravno, ne znači da mislim da se u školi za decu oštećenog vida ništa ne uči, nego desi se, eto, zametne se...
Dugo sam razmišljala o tome.
Nikad nisam mislila da ću biti visočija ako uzjašem drugoga, novajliju, nekoga za koga znam da mi ne bi bilo prijatno kada bismo zamenili uloge.
Dugo, zaista, jako dugo nisam shvatala u čemu je problem, odakle toliko prezira.
Onda sam shvatila da taj lik ne priča sa celim svetom, sa komšijama, rodbinom i ostalim "videćim" ljudima koji iz ovog ili onog razloga moraju da ga trpe na neki način.
Bilo mi ga je žao, i sad je.
Nikakvo vraćanje ne dolazi u obzir, pa makar me jurio posle ove objave.

Šta bi osobe sa hendikepom morale da promene da im bude bolje

Srbiju ( bez Kosova ) prema popisu iz 2011 godine naseljava 7565761 stanovnik, a od toga je preko deset posto osoba koje imaju bilo koju vrstu telesnog oštećenja ( hendikepa ). Kada se govori o položaju tih ljudi, onda se to ni u kojoj meri ne može generalizovati. Okolina i psiha pojedinca su faktori koji najviše određuju njegov položaj, dok s druge strane svako od nas bez obzira na nedostatke je sigurno bio u situaciji da doživi diskriminaciju jer je takav - kakav jeste, samo je pitanje: Kako će to da prihvati?

Od svoje desete godine sam nastavio školovanje u instituciji koja se bavi edukacijom dece sa oštećenim vidom, tako da sam preko 15. godina u intenzivnom kontaktu sa različitim vrstama ljudi koji imaju bilo kakav hendikep; zbog toga sam želeo da sa čitaocima bloga podelim ovu priču,kako bih mnogima skrenuo pažnju na stvarne probleme a ne ono što se u medijima i brojnim organizacijama predstavlja.

Kad se nesporazum ispegla blam postaje smešna dogodovština koja se prepričava

Pre par godina smo se pošteno napili kod druga na punoletstvu.

Kafanica, živa muzikica i ko zna koliko kog pića.

Popila sam poprilično, dovoljno da ne znam koliko.

INKLUZIJA - VEOMA JEDNOSTAVNA UZ MALO PODRŠKE

Dok za potrebe prezentacije koju kreiram tražim slike na Guglu uviđam jednu zanimljivu činjenicu koja me je pogodila! Naime, kada ukucate inkluzivno ( bilo šta ), dobićete mnogo konferencija a malo slika sa samih aktivnosti.

Da li je to refleksija stvarnih događaja u Srbiji i ko je zato odgovoran?

Razgovor: Golbal u Nišu

Već smo pisali o golbalu i pričali sa igračima, ali sad nam stiže taj sport iz ugla trenera koji je podelio svoje iskustvo sa nama.

Iz Niša nam stiže priča o inkluzivnom golbalu, šampionima i trenerima koji su ih obučavali.

Ivan popović, trener golbal kluba "Nais" za naš blog priča o tom sportu, svom iskustvu, timskom duhu, inkluzij, podršci i mnogim drugim bitnim faktorima.

Kako se rodila ideja za osnivanje golbal kluba u Nišu?

Ekipa golbal kluba "Nais"

Razgovor: Opširno o samostalnosti

Samostalnost je nešto o čemu se sve više i više priča u krugovima osoba sa hendikepom, ali i van njih.

Javnost više pažnje posvećuje tome, čak se i zakoni malo po malo menjaju.

U ovom tekstu smo okupili samostalne osobe oštećenog vida koje govore o svom iskustvu na polju nezavisnosti.

Oni pričaju ko im je bio podrška, čega su se plašili tokom procesa osamostaljivanja i šta po njihovom mišljenju predstavlja samostalnost.

Ljudi iz različitih sredina, različitih životnih iskustava, godina kao i socio-ekonomskog stanja otkrivaju nam svoj stav koji su godinama gradili paralelno sa životom prema ovoj temi.

Jednostavno rečeno, oni govore kakve su plodove s tog polja ubrali, koliko im oni znače, kako ih doživljavaju i kako su do njih došli.

Uklanjanjem barijera Srbija može da postane razvijenije i pravednije društvo

 ŠTA BI DRŽAVA MORALA DA URADI KAKO BI SE PROMENIO POLOŽAJ OSOBA SA HENDIKEPOM???

Osobe sa hendikepom spadaju u takozvane osobe sa smanjenim društvenim prilikama. Moj stav je da su mnogi od njih sami krivi za socijalnu isključenost, a tu su u velikoj meri i mnogi roditelji, koji umesto da puste dete da istraži svet oko sebe i svoje mogućnosti, od njega čine pasivni fikus koji misli da je u povlaštenom položaju, samo zato što je "invalid", kako mnogi od njih sami kažu ( princip naučene bespomoćnosti).

Sa druge strane imamo udruženja koja postoje po osnovu dijagnoza i nacionalne sportske saveze koji krše sva moguća pravila. Sva ta udruženja uglavnom vode ljudi koji su odrastali u atmosveri građenja bespomoćnosti, tako da će pre žena ući na brod sa šovinističkom posadom, nego što će ta udruženja svoja vrata otvoriti ljudima bez hendikepa ( kako oni kažu invaliditeta ).

Šala na svoj račun - Crni humor, bela namera, a slika puna osmeha

U kriznim situacijama ljudima šala daje snagu, opušta ih osmeh i uspeva da im skrene malo misli na drugu stranu.

Dobiju malo snage, probudi se u njima elan.

Jednu crnu šalu mi je komšija davno ispričao, setim je se kad god mi je nebo sumorno.

Za vreme bombardovanja 1999-e godine komšija je ženi rekao:

„Što trošiš te lekove za spavanje, samo ti lezi u krevet, zini i čekaj, a ovi odozgore će da ti bace lekić, ima da digneš sve četiri u vis i da spavaš k'o top“

Prvo sam pomislila:

„Strašno, ovaj 100% nije normalan“, a onda sam shvatila u čemu je fora.

Ljudi se prvo uplaše, pa se naviknu i nekako pokušavaju da balansiraju između života pre i života u toku tog rata.

Ovde su se ljudi zajebavali sa tim, znam da su neki stariji likovi nosili majice sa metom i šetali gradom.

To je bio njihov revolt, njihov šamar stvarnosti i njihova želja da se živi isto kao što se živelo ranije.

Mislim da su zato danas jači, zapravo, mislim da je duplo jači svako ko može da se zajebava na svoj račun.

Ovo jeste bilo baš to, čak je i danas isto, ali nema rata.

Komšija još uvek ženu teši sličnim metodama, samo je danas stvarnost drugačija, pa joj kaže:

„Nemoj da spavaš, strah me da se ne udaviš od hrkanja, a i misliće komšiluk da sečem drva u kući“

Ne znam zašto sam i ja takva, ali drago mi je!

Ovde kad pišem nisam baš humoristična, stil mi nije skroz takav, ali privatno se zajebavam na svim bojnim poljima svog života.

Ljudi se smeju kad pričam o nekim, recimo ne tako lepim stvarima, zato što umem da ih dočaram i želim.

Sa druge strane, ja znam da budem i smrtno ozbiljna, ali ako ne moram nije mi to opcija.

Ljude duhovitošću opuštaš, podmlađuješ barem za par sekundi, ali ih i kupuješ, žele da budu blizu tebe zato što im daruješ viceve, a ne tugu.

Žele da im pričaš zato što zračiš pozitivom, ne kukaš, nego se boriš i ne odustaješ.

Pružaš svoj mali, svetu ne toliko značajni šamar, ali ljudima koji te slušaju opuštajući.

Ja se tebi divim

Reče: „Ja se tebi divim, majke mi“, a koga ja da krivim zato što se ljudi dive nečemu što bi trebalo da bude sasvim normalno?

Živeti svoj život, truditi se da mu se prilagodiš, umiliš, osmeliš pred njim i zakoračiš napred, pa zar je to vredno divljenja?

Zar nije normalno živeti slobodno, nezavisno, držeći kormilo svog broda u svojim rukama?

Ne znam za vas, ali meni jeste to normalno.

Niste bahati ako želite i nema bolestan čovek samo jednu želju

"Zdrav čovek ima hiljadu želja, bolestan samo jednu"

Možda u Čehovo vreme i jeste stvarno tako bilo, no danas je ta izreka nešto po čemu bih rado pljunula.

Znam, bila su nekada osećanja u modi.

Patetikom se moglo zavoditi, a rečima igrati kroz prste dok ne postanu svilene niti, ali danas se sve mora i može drugačije shvatiti.

Hajdemo, ipak, da budemo realni i spustimo se na zemlju.

Samostalnost i sloboda

Kad god se pomenu samostalnost i sloboda pričam svoju priču na tu temu koju sam nazvala: "Pobegulja u Niš"

Pre skoro tri godine trebalo je da odem sama u Niš na koncert Zdravka Čolića.

Poklopilo se da tad ide na jug i jedna moja drugarica iz Mladenovca, pa smo zajedno pravile neke planove za put, ali nisam se puno oslanjala na nju zato što je prilično smotana.

Kažem ja mojoj majci:

"Idem u Niš", a ona sva nakostrešena odgovara:

"Ma, kakav Niš te spopao, je l si ti normalna?"

Nakostrešila sam se i ja, pa odgovaram:

"Ma, Niš, grad! Idem na koncert Zdravka Čolića"

Mader popizdila:

"Kakav koncert sad, bre, kako ćeš sama?"

Ja zasijala:

"Lepo, vozom ili busom, a možda i sa Nedinima, ako budu išli"

Ona poluđela:

"Ne može, ne možeš! Izgubićeš se, bre, negde! oni ne idu odma' u Niš, nego u Žitkovac"

Ja se usijala:

"Pa to je skoro isto, od Žitkovca - do Niša se ide vozom oko četrdeset minuta. To, bre, nije ništa"

Ona ugrabi priliku:

"A ako promašiš stanicu, nisi išla nikad"

Ja jedva dočekala:

"Nema šanse, voz pravi pauzu, pa ide u Skoplje"

Čim je čula za to prokleto Skoplje pošizela je:

"Ma, nema šanse, da te jurim po Skoplju, je l si normalna? Ne može, ne smeš i ne možeš. Komplikovano je i rizično"

Ja ustala, krenula ka sobi i samo dobacila:

"Videćemo"

Razgovor: "ČitajMi"

Sve se više priča o "Audio čitanju", tačnije o slušanju umesto čitanja.

Dosta ljudi me pita kako bi mogli da slušaju knjige, skripte ili nešto drugo što im se ne čita.

Postoji više načina na koje se to može raditi.

Nedavno smo vam predstavili jedan program za konvertovanje tekstualnih knjiga u zvučne, ali danas vam predstavljamo nešto što će vam oduzeti mnogo manje vremena i živaca.

Tijana Dazdarević nam priča o projektu "ČitajMi"

Kako pretvoriti tekst u MP3 uz pomoć Balabolke

Savremen način života nas često primorava da napravimo neke kompromise i odreknemo se stvari koje volimo. Jedna od tih stvari je čitanje. Stalno smo u pokretu i uvek negde žurimo. Ali sa druge strane, mnogi od nas pre polaska u grad ili na neko putovanje, svoje pametne pokretne ljubimce napune adekvatnim audio sadržajima koje slušaju dok voze kola. Zašto taj sadržaj ne bi bila npr neka knjiga koju bismo želeli da pročitamo? Možda nemamo vremena da joj posvetimo vizuelnu pažnju, ali postoji jedan program koji nam omogućava da preslušamo ono što smo želeli da pročitamo. Taj simpatičan programčić se zove jednostavno Balabolka ( u prevodu sa Ruskog brbljalica ).

Kako radi Balabolka?

Balabolka je program koji koristi sintetizatore govora i uz pomoć njih tekstualne fajlove konvertuje u MP3. To znači da ako želite da pročitate knjigu na Engleskom, a imate Windows 8  ili noviji, nije vam potrebno ništa drugo osim nje, jer navedeni Windowsi imaju odličan program za naraciju.
Osnova ovog programa je tekst editor. U njega se učitavaju fajlovi koje vi želite da pretvorite u tekst.

Šta je potrebno da bi knjiga bila pročitana na Srpskom/Hrvatskom?

Razgovor: "Izazov"

Napraviti radio stanicu na internetu znači biti sam svoj gazda.

Snimaš sam ili sa odabranim ljudima.

Pričaš o temama koje vas i ljude koji slušaju vašu stanicu zanimaju.

Danas pričamo o jednom takvom radiju.

Stanica se zove "Izazov", a moja sagovornica je Mila Kuran koja je vlasnica i voditeljka na istoj.

Razgovor: Rečeno, napisano i prećutano

Novinari bi trebalo da se bore sa nama za ravnopravnost, jednake mogućnosti, toleranciju...

Trebalo bi da nam dozvole da pred njihovim reflektorima, aparatima, kamerama i mikrofonima zasijamo onakvom svetlošću - kakvu u sebi nosimo, ali često ostajemo u mraku iako nas toliko opreme okružuje, snima, zabeležava naše reči, glas...

Jako često se prečuje ono što smo rekli, zato što mnogi od njih već imaju neku svoju sliku o nama ili sliku kakvu javnost želi, pa im je lakše da je ne menjaju, nego da je menjaju.

Novinari, zapravo, pišu ono što narod traži, a to je, nažalost, loše po nas.

Ljudi na ovim našim brdovitim prostorima obično vole da čitaju članke o tuđim nesrećama, tragedijama, problemima porodičnim ili društvenim.

Novinari su tu da im to pruže da bi svoj honorar ili svoju platu zaradili.

Osobe oštećenog vida i sve ostale manjinske grupe su tu da bi bile "dobra meta"

Stefan Pantić, student na fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu priča za naš dnevnik i dokazaće vam da nije meta, jadni, mali, nesamostalni student koji ide na fakultet, već inteligentan, nadaren, lepo vaspitan, sasvim normalan i prirodan dečko koji se bori za sebe, za svoje mesto pod suncem ovog neba pod kojim nema mesta za nikakvu vrstu sažaljenja.

Stefan Pantić svira klavir

Kako ljudi bez hendikepa mogu da koriste besplatne asistivne softvere

Pod asistivnim tehnologijama se podrazumevaju sva pomagala koja osobama sa hendikepom, omogućavaju samostalnije funkcionisanje ( štapovi za slepe, slušni aparati za osobe oštećenog sluha ili kolica za one koji se kreću uz pomoć istih).. Pored toga, osobe sa hendikepom, aktivno koriste računare i mobilne telefone. Za neke vrste hendikepa bi ovo bilo neizvodivo, ukoliko ne bi postojali asistivni softveri. U ovom tekstu ćemo se fokusirati na besplatne programe tog tipa, koji su predinstalirani ili dostupne za instalaciju. Pored toga, isprobaćemo svaki od njih i dati neke predloge, kada bi ove softvere mogli da koriste ljudi bez hendikepa.

MTS-ova tarifa za osobe sa invaliditetom na koju imaju pravo osobe oštećenog vida je skandalozna, sramna i baksuzna!

Slučajno nađoh na sajtu MTS-a tarifu za osobe sa invaliditetom.

Odmah me je ubacio na stranu na kojoj je tarifa za slepe osobe, pa iz puke radoznalosti uđoh da saznam o čemu se tu radi, šta nude...

Ono što sam zatim pročitala zapanjilo me je, pa poželeh da podelim s vama.

U filmu "Goran" slepa junakinja nije ćurka, već cool riba

Balkanska kinematografija nije baš bogata filmovima u kojima glume osobe sa invaliditetom ili u kojima tzv "obični" glumci glume osobe sa invaliditetom.

Čini mi se da smo sad, ipak, bar malo fokus pomerili sa ratnih filmova na neke, ajmo tako reći, ljudske filmove u kojima nema toliko pucnjave i sve više, i više se govori o životu bez puškaranja.

Samim tim što su filmovi sve manje i manje obojeni maskirnim bojama do izražaja dolaze neke drugačije, na našem tlu brdovitom nove priče koje bi nas mogle upoznati sa onima koji su drugačiji od nas.

Film "Goran", zapravo, nema toliko drugačiju priču, neku koju već nismo negde čuli, videli, pročitali, ali ima nešto što do sad kod nas nije bilo u bližoj prošlosti prikazivano u filmu, a to je slepa osoba.

Nisu svi invalidi prosjaci, a nisu ni svi velegrađani gospoda

Kad god želim da pitam nekoga za broj autobusa ja to uradim ovako nekako: „Izvinite, da li mi možete reći broj ovog autobusa“, prosto mi je neprijatno da samo kažem: „E, koji je ovo bus“, zato što svako dok čeka bus razmišlja o nečemu što s brojem nema nikakve veze, a i ne poznajem te ljude.

Ipak, većina ljudi me nonšalantno ignoriše, zato što, verovatno, misle da ću im tražiti pare.

Svađala sam se jednom s drugom zbog toga, on je kazao: „Šta ga moliš bre, je l bi on tebe molio?“

Aplikacija koja olakšava korišćenje telefona sa Android operativnim sistemom osobama oštećenog vida

Kako se „pametni“ telefoni sve više i više razvijaju, unapređuju i prilagođavaju čovekovim potrebama – Tako se sve više i više pažnje posvećuje asistivnim tehnologijama.

Android i Iphone poslednjih godina dosta doprinose životima osoba sa invaliditetom.

TalkBack i Espeak su omogućili slepim i slabovidim osobama da koriste moderne „Tač“ uređaje, ali nisu baš svi uspeli potpuno da se snađu na modernim ekranima koji zamenjuju tastaturu i klasične dugmiće preko kojih se upravlja telefonom.

Nemamo džojstik kao na starim, dobrim Nokijinim telefonima, no radimo na prilagođavanju i mi, a i mobilne kompanije.

Aplikacija koja čita boje preko kamere (android)

Svi mi znamo kako je lep osećaj kad nam neko pohvali stajling, odabir majice te i te boje uz takve i takve pantalone, ali kad ne razlikuješ lepo boje, ne vidiš ih uopšte ili ih mešaš taj zadatak nije nimalo lak, zar ne?

-Zapravo jeste lak u današnjem svetu tehnologije, zato što postoje aplikacije koje svima nama, bez obzira na probleme sa kojima se suočavamo, ipak, mogu pomoći u svakodnevnom životu.

Želim da vas upoznam sa jednom takvom aplikacijom koja, igrom slučaja, može pomoći i kod odabira odevnih kombinacija.

Fotografisano pomoću opcije unutar aplikacije. Ovako izgleda rad sa ovom aplikacijom.

Slepi u pesmama slepaca

Kao neko ko se delimično kreće u krugu slepih i slabovidih, a pritom se i amaterski bavi pisanjem dajem sebi za pravo da na neki način doprinesem osvešćavanju društva na tu temu.

S vremena na vreme pišem o odnosu običnih ljudi, medija, institucija i ostalih grana ovog društva prema slepim i slabovidim osobama.

Na svojoj koži sam osetila znoj nakon mukotrpnih razgovora, ubeđivanja, prepiranja i dokazivanja kako pred ljudima koji vide – tako i pred ljudima koji ne vide.

Danas želim da pišem o pesmama u kojima se spominju slepi ljudi.

Danas želim da vam objasnim kako stoje stvari iz mog ugla i iz ugla meni bliskih ljudi.

Većina pesama u kojima se spominju slepi ljudi je krajnje patetična i po meni negativna.

Uzeću kao primer delove one pesme zbog koje sam danas poludela.

Ceo dan koji mi je, inače, lepo počeo mi je ta pesma upropastila totalno.

„Delo“ se zove: „Bez očiju“, ali ovde neću navesti ime autora, ni kopirati celu pesmu.

Daću vam uvid u priču kroz detalje, ne želim da zgazim čoveka skroz.

U pesmi glavni lik (slepi) stoji ispred katedrale, nosi šešir i ima crne oči.

Tekst kaže: „Čovek sa crnim očima i šeširom. Pogledom bez očiju“

Je l on ima oči ili ih nema?

Za početak želim da znam to...

Dalje želim da znam zašto se naglašavaju uvek oči slepog čoveka?

Zašto su te oči uvek upadljivo ružne, crnje od noći i tako to?

Zar vam nije previše patetično, površno i trulo kad napišete tako nešto?

Imam dosta slepih drugara kojima je sa očima naizgled sve kako bi trebalo da bude.

Jedan čak ima plave oči, prelepe, zamislite!

Čovek dalje traži da mu vrate srce, a prosjak mu daje paru.

Zar nisu i jedan i drugi prosjaci?

Ovaj prosi srce, a onaj mu daje pare.

Razgovor: Sport, sport, sport!

Petra Deša

 Danas pričamo sa Petrom Dešom o sportu za osobe oštećenog vida i o njenim iskustvima, dostignućima, putovanjima...

Petra nam je za početak o sebi rekla:

„Svijet sam ugledala 24. Studenog 1987. Godine u Rijeci. Da, ugledala sam jer sam rođena kao zdrava beba i zbrisala kući već trećeg ili četvrtog dana pošto je sve bilo u redu.

Stariji brat dao mi je ime Petra jer je tad imao neku simpatiju Petru.

Inače, dolazim s otoka Krka iz malog mjesta Omišlja gdje sam redovno pohađala vrtić i osnovnu školu. Zbot teškoća s vidom koje su se pojavila negdje oko moje druge godine nosila sam naočale i čitala uz povećalo, a kasnije sam prešla na brajicu jer više nije imalo smisla pošto je vid dosta pao.

Kretala sam se samostalno jer sam imala neki ostatak vida, nisam se dala igrala sam se s ostalom djecom, makar je bilo suza, ali sve jer smo tad bili djeca, a djeca ne razumiju.

U srednju školu otišla sam u zagreb upisavši smjer administrativni tajnik u Centru za odgoj i obrazovanje „vinko Bek“. Nisam nešto pretjerano voljela tu školu, općenito sav taj sistem, ali morala sam završiti neku četverogodišnju kako bih upisala novinarstvo što mi je bila želja još od petog razreda osnovne škole.

Završila sam srednju školu, upisala fakultet i ostala živjeti u zagrebu zbog većih mogućnosti za posao, bolje pristupačnosti grada, zbog prijatelja i društvenog života.

Trenutno živim u Zagrebu u svom stanu sa svojom Drew drugim psom vodičem i dečkom.

Radim, treniram i uživam s dobrim ljudima. „

Razgovor: Taktilna staza kao parking mesto

Povodom čestog nepropisnog parkiranja na stazi za slepe ispred skupštine, kao i na mnogim drugim stazama za slepe Balkanski mali dnevnik slepih i slabovidih rešio je da skrene malo pažnju javnosti na taj problem.

Kazna za parkiranje na stazi za slepe se ili ne piše ili ne plaća.

Mislimo da je skandalozno i neodgovorno to što se političarima, dakle, ljudima koji najviše utiču na razvoj ove države tolerišu takvi postupci.

Takođe, mislimo i da bi barem jedan političar plaćanjem kazne za nepropisno parkiranje na stazi za slepe poboljšao sliku o sebi i pokazao da je društveno-odgovoran i da ozbiljno shvata svoj posao.

No nažalost, još niko od političara nije platio kaznu za parkiranje na stazi za slepe, a ni njihovi vozači nisu ništa platili.

Umesto da se preuzme odgovornost i reši problem još se i šale sa nama.

Velimir Ilić koji je nakon nepropisnog parkiranja bio na naslovnoj strani novina danas se pita da li će novi premijer Cvetković isto tako proći ili pak neće.

Mi se samo pitamo: Da li će nas shvatiti ozbiljno i prestati da se sprdaju sa nama?

Taktilna staza za kretanje slepih i slabovidih osoba

Da li možemo da očekujemo u bliskoj budućnosti poštovanje osnovnih ljudskih prava svih građana ove države, pa i nas slepih i slabovidih koji koristimo taktilne staze da bi se bezbedno kretali?

Sa Viktorem Živojinovićem diplomiranim pravnikom pričamo o parkiranju na stazi za slepe (ne)plaćanju kazni i još nekim bitnim stvarima.

Ne osećam potrebu da naglašavam svoj vizuelni nedostatak

Nikada nisam osećala potrebu da istaknem to što ne vidim, osim, naravno, kad je to potrebno, kad sama situacija želi da to kažem.

To sam shvatila tek sinoć ležeći u kadi dok sam analizirala telefonski razgovor koji sam obavila par minuta ranije sa drugaricom iz detinjstva.

Dok sam ležala u vreloj vodi i šurila se setila sam se da sam drugarici rekla: „Mirjana i ja smo videle danas tvoje“, pa sam počela da se smejem.

Zapravo, ovaj tekst je plod mojih razmišljanja iz kade, nisu baš maštovita, ali okej, ajde.

Razgovor: Pas vodič

Zrinkin pas

O psu vodiču, njegovim prednostima, manama i uokvireno o životu sa takvim psom, pomoći koju pruža i ljubavi pričam sa Zrinkom Hakalom iz Zagreba.

Zrinka radi u salonu za masažu i ima psa vodiča dovoljno dugo da stekne zavidno iskustvo potrebno za ovaj razgovor, a ja sam je upoznala bukvalno zato što voli da čita knjige.

Reč po reč i došli smo do ovog divnog, duhovitog i poučnog razgovora, pa pročitajte šta je Zrinka rekla!

"Sakupljač očiju", slepa junakinja lepo predstavljena u knjizi

Sakupljač očiju

„Sakupljač očiju“ Sebastiana Fitzeka me oduševljava isto kao i prva njegova knjiga koju sam prošle godine pročitala, ali neću sada pisati o knjizi, zapravo, ne baš o celoj knjizi, već samo o junakinji koja je slepa i koja uverljivo dočarava pravu sliku slepih ljudi danas.

Autor je pisanje ove knjige shvatio ozbiljno i potrudio se da sazna što više o životu slepih ljudi.

On sam o tome kaže:

„Tek što sam početkom 2009. na Twitteru objavio da će u mojemu sljedećem romanu važnu ulogu odigrati slijepa fizioterapeutkinja, stigle su mi prve reakcije slijepih, koji su moja djela konzumirali kao audio knjige i ponudili mi pomoć pri istraživanju — najčešće povezano s napomenom: »O nama se piše i snima toliko smeća, molimo vas da ne radite iste pogreške kao i ostali.« Bilo je to upozorenje koje sam uzeo veoma ozbiljno i koje je dovelo do toga da sam od pisanja prvih redaka nadalje bio u stalnom kontaktu s ljudima koji su ili slijepi ili im je vid oštećen. Moje istraživanje započelo je tako da sam napravio upitnik kojim sam si želio osigurati prvi pristup tom meni stranom svijetu“

Razgovor: Golbal sport za slepe i slabovide osobe

Golbal je timski sport koji je nakon drugog svetskog rata osmišljen kako bi pomogao u rehabilitaciji slepih i slabovidih ljudi.

On, takođe, pomaže i u usavršavanju čula sluha, orjentaciji u prostoru i u socijalizaciji.

Cilj igre je kao i u fudbalu - dati što više golova i od protivničke ekipe što manje primiti.

Sa Lukom Bulatovićem koji igra u golbal reprezentaciji Srbije razgovaraćemo o tom sportu.

Klub se zove „Pobeda“, a član njihove ekipe će nam reći nešto više o samoj igri.

Kako slepima znače slike i zašto?

Pre nešto manje od dva meseca pričala sam sa drugom koji je slep od malih nogu o tome zašto slepima znače slike i kako.

Danas sam to isto objašnjavala drugarici koja vidi sasvim normalno i uspela sam da joj objasnim, pa ću pokušati i vama koji čitate ovo.

Tehnologija je sve bliža i bliža vrhunskom opisivanju slika, ali je to još uvek u ranoj fazi razvoja.

Ipak, nije zanemarljivo ono što smo kao napredna civilizacija postigli, a većina vas o tome nema pojma.

Ne bih imala ni ja da mi nije bilo potrebno, zato ovo nije osuda, nego objašnjenje.

Ljudi koji na svojim pametnim telefonima koriste čitače ekrana imaju mogućnost opisivanja fotografija.

Primer: Komšinica je izbacila sliku na Fejs, ja sam klikom na sliku dobila informaciju da se na njoj nalazi jedna osoba i da nosi naočare za sunce.

Čitač to nije rekao bukvalno tako, ali razumela sam ga.

Taj opisivač slika može reći koliko se ljudi nalazi na fotografiji, da li ima kučića i beba na njoj.

Može, takođe, reći i da li je komšinica metnula na glavu naočare za sunce ili se slikala pored nekog jezera.

E, sad, već dugo postoji problem sa slikama koje su nastale pored neke vode, zato što uvek čitač kaže: „Ocean“, pa smo počeli i viceve da pričamo na tu temu.

Za opisivanje slika vam nije potrebna nikakva posebna aplikacija, već samo, ako kupujete tek sad pametni telefon informacija da je daleko bolji na Iphone uređajima.

Pošto još uvek to nije zaživelo kod nas i pošto mnogi ljudi još uvek ne koriste pametne telefone postoji i drugi deo ovog objašnjenja.

U ime toga što ti je žao

"Žao ti je tebe sa invaliditetom, ali ti nije žao propuštenih prilika. 

Žao ti je što te društvo tretira kao teret, ali ti nije žao što ne staješ iza sebe i svojih uvjerenja. 

Žao ti je što ti je život sveden na pad standarda u svim materijalnim i nematerijalnim vidovima, ali ti nije žao što nijednom ne zakorači u svijet malo više znanja o tome kako da se zaštitiš. Žao ti je što nemaš jednake mogućnosti, tu tako ofucanu floskulu, ali ti nije žao što ne galamiš i zahtijevaš iste. 

Žao ti je što ne vidiš pomak, ali i ne ustaješ za svoj glas jer, ako ti to ponove dovoljan broj puta, vjeruješ im da znaju bolje. 

Žao ti je što ćutiš, ali je lakše pomirljivo klimati glavom. 

Žališ invaliditet, ali ga olako izvučeš kao džoker da si priskrbiš neku korist.

A meni je najviše žao što ne vidiš koliko nisko padneš u ime toga što ti je žao. Nema invaliditeta koji te toliko može izgurati na marginu."

Napisala Kotur Ana pravnica sa invaliditetom, devojka koja drži do sebe i bori se za sve nas kao lav!

Vest: Šahovski turnir za slabovide

"Rotarakt Klub Beograd Dedinje Vas i ove godine poziva na tradicionalni šahovski turnir, organizovan u saradnji sa šahovskim klubom za slabovide "Napredak". 

Razgovor: Obuka za slepe i slabovide za rad na računaru i sa mobilnim telefonima

Danas ću pričati sa koordinatorem informatičkog centra za slepe Ivanom Kostovim koji će nam reći nešto više o obuci slepih i slabovidih za rad na računaru.

Ivan radi u medicinskoj srednjoj školi u Beogradu i vodi obuku.

Ivane, recite nam za početak ko ima pravo da pohađa besplatno obuku za rad na računaru?

• Pre svega dobar dan, i veliki pozdrav svim čitaocima tvog bloga. Obuku za rad na računarima, i mobilnim telefonima sa govornim softverom, mogu da pohadjaju sva slepa i slabovida lica iz Srbije
  
  

Tutorijal: Kako da slušam knjige na androidu?

Pozdrav svima, dosta vas mi je postavilo ovo pitanje i do sad sam svima objašnjavala iznova.

Ne znam zašto ovo ranije nisam napisala, ali nema veze, tešim se onom: „Bolje ikad, nego nikad“, pa da počnemo!

Pre svega moram napomenuti da ću ovde pisati samo za android uređaje, dakle, na iphone-ovim i drugim telefonima ne pokušavajte.

Druga jako bitna informacija je da su sve aplikacije o kojima pričam potpuno besplatne.