U kriznim situacijama
ljudima šala daje snagu, opušta ih osmeh i uspeva da im skrene malo
misli na drugu stranu.
Dobiju malo snage, probudi
se u njima elan.
Jednu crnu šalu mi je
komšija davno ispričao, setim je se kad god mi je nebo sumorno.
Za vreme bombardovanja
1999-e godine komšija je ženi rekao:
„Što trošiš te lekove
za spavanje, samo ti lezi u krevet, zini i čekaj, a ovi odozgore će
da ti bace lekić, ima da digneš sve četiri u vis i da spavaš k'o
top“
Prvo sam pomislila:
„Strašno, ovaj 100%
nije normalan“, a onda sam shvatila u čemu je fora.
Ljudi se prvo uplaše, pa
se naviknu i nekako pokušavaju da balansiraju između života pre i
života u toku tog rata.
Ovde su se ljudi
zajebavali sa tim, znam da su neki stariji likovi nosili majice sa
metom i šetali gradom.
To je bio njihov revolt,
njihov šamar stvarnosti i njihova želja da se živi isto kao što
se živelo ranije.
Mislim da su zato danas
jači, zapravo, mislim da je duplo jači svako ko može da se
zajebava na svoj račun.
Ovo jeste bilo baš to,
čak je i danas isto, ali nema rata.
Komšija još uvek ženu
teši sličnim metodama, samo je danas stvarnost drugačija, pa joj
kaže:
„Nemoj da spavaš, strah
me da se ne udaviš od hrkanja, a i misliće komšiluk da sečem drva
u kući“
Ne znam zašto sam i ja
takva, ali drago mi je!
Ovde kad pišem nisam baš
humoristična, stil mi nije skroz takav, ali privatno se zajebavam na
svim bojnim poljima svog života.
Ljudi se smeju kad pričam
o nekim, recimo ne tako lepim stvarima, zato što umem da ih dočaram
i želim.
Sa druge strane, ja znam
da budem i smrtno ozbiljna, ali ako ne moram nije mi to opcija.
Ljude duhovitošću
opuštaš, podmlađuješ barem za par sekundi, ali ih i kupuješ,
žele da budu blizu tebe zato što im daruješ viceve, a ne tugu.
Žele da im pričaš zato
što zračiš pozitivom, ne kukaš, nego se boriš i ne odustaješ.
Pružaš svoj mali, svetu
ne toliko značajni šamar, ali ljudima koji te slušaju opuštajući.
