Kako slepi i slabovidi koriste računare i pametne telefone?

Tehnologija svakim danom donosi neke novitete, poboljšava ljudima živote i olakšava svakodnevne poslove.

Vi možda koristite na vašem pametnom telefonu knjigu sa receptima ili navigaciju, a možda uz to i neku aplikaciju za vežbanje.

Slepi i slabovidi među kojima se nalazim i ja tehnologiju shvataju dosta ozbiljno i učestvuju u njenom prilagođavanju svojim potrebama.

Na početku želim da kažem par stvari o tome kako nama pomažu računari, mobilni telefoni i sve što se u tom svetu nudi.

Na slici Živko Bošković

Iz budućnosti nam stižu slepa psihijatrica i "šaptač njenih snova" u knjizi "on koji oblikuje"

Ljudi me često pitaju zašto pišem samo o filmovima i knjigama u kojima su slepi junaci realno predstavljeni.

Drugim rečima, pitaju me zašto ne pišem i o onim delima koja nisu u realnom svetlu predstavila svoje slepe likove.

Moj odgovor je prilično jasan i jednostavan: Oni koji su delo stvarali nisu bili dovoljno informisani ili nisu želeli da budu.

Mislim da, u tom slučaju, nisu vredni pažnje koliko jesu oni koji su pokazali zainteresovanost, istraživali, upoznavali, poverovali i sebe uzdigli novim saznanjima.

Zato ne želim da stavljam u isti koš, odnosno, na ovaj blog i jedne i druge.

Izrugivanje samo radi izrugivanja nije dovoljno jak razlog, a argumentima koji dokazuju bih mogla da im se narugam pred celim svetom, ali šta ću time postići?

- Apsolutno ništa, možda će me samo neko smatrati carem, a neko drugi bezobraznom osobom i to je to, ali ništa više od toga.

Time što pišem samo o onim delima koja su vredna pažnje pomažem ljudima da se upoznaju sa životom i svetom slepih i slabovidih ljudi.

Pišem o knjigama koje obiluju korisnim informacijama, razbijaju predrasude i čine nas ravnopravnim pripadnicima ovog društva.

Pišem, dakle, o njima sa željom da približim stvarnost, pokažem nešto lepo, korisno, dobro odrađeno, ali i da na neki način ispoštujem ljude koji su delo stvarali.

Tu, svakako, nema mesta za pisanje o onim drugim delima i ljudima, bar ne više.

Eto, sad mogu da nastavim o knjizi o kojoj sam želela danas da pišem.

Predstavljam vam jedno izuzetno, usuđujem se reći čak i jedinstveno delo koje navodi na razmišljanje, budi emocije, objašnjava šta sve mogu slepi ljudi, ali i mnogo toga drugoga vezanog uz nas same poput pupčane vrpce na rođenju.

Duboko poetična, a opet i veoma realna, ova knjiga je, ipak, smeštena u žanr naučne fantastike, no iako je njen autor Roger Zelazny preminuo 1995-e godine uspeo je da "predvidi" u ovom delu neke stvari:

Automobili koji sami voze, savršeni roboti, naočare pomoću kojih slepi ljudi mogu da vide bar svetlost i još dosta toga možete pronaći u knjizi "on koji oblikuje"

Razgovor: Pametna rukavica

Nikola Krstić drži rukavicu

Već smo pisali i pričali sa mnogim ljudima o napredovanju tehnologije i njenom pozitivnom učinku na život slepih i slabovidih osoba. Prezentovali smo neke aplikacije i projekte, a imamo ih još u planu, ali danas vam donosimo nešto novo, korisno i mudro osmišljeno na domaćem terenu, tu u Beogradu. U pitanju je ambiciozno delo ruku našeg sagovornika Nikole Krstića. Ovaj mladi maturant se programiranjem bavi odmalena, a danas je vreme da ga upoznate kroz njegov rad.

Kako ste došli do ideje za pametnu rukavicu?

- Rukavica, to jest, ideja za kreiranje rukavice rodila se povodom takmičenja koje organizuje "Promos", a to je preduzetnik u srednjoj. Nažalost, tada nisam bio pobednik iz prostog razloga što niko nije verovao da rukavica može da se realizuje. Delovalo je neverovatno i nemoguće. Kasnije, svih narednih meseci do danas, nastavio sam da razvijam rukavicu, sve do konačnog prototipa koji je dovršen pre par dana za potrebe Sajma omladinskog preduzetništva, gde je ona postala pravi hit.

Ideja se naprosto rodila, hteo sam da radim nešto za slepe i slabovide, jer sam i sam imao ranije problema sa vidom, ne toliko značajnih ali znam koliko je slepima teško da pridobiju neke informacije iz spoljašnje sredine. Rukavica iz prostog razloga što je ruka najpokretniji deo tela, te je najpraktičnije da tu budu smešteni svi senzori. Biće još projekata za slepe, ali o tom potom.

Razgovor: Očne proteze

Očne proteze su sastavni deo života ne tako malog broja ljudi. Neki od njih nose samo jednu protezu zato što na drugo oko normalno vide ili bar imaju određeni ostatak vida. Neki pak imaju proteze umesto ili preko očiju. Osobu koja nosi očne proteze/protezu ste možda sreli negde, a da pritom niste ni pomislili na to da, zapravo, nosi protezu. Zahvalni smo radu stručnjaka na tome, ali nismo zahvalni medijima koji o očnoj protetici ovde kod nas gotovo da i ne pišu. Mnogo ljudi koji nemaju nikakvih problema sa vidom nemaju ni pojma o tome šta su očne proteze, kako se prave, zbog čega ih ljudi nose i slično. Zato zaziru od svake priče o tome misleći da je proteza nešto ljigavo, odvratno, strašno... Velike i teške predrasude postoje, a to ljudima koji nose očne proteze ili protezu nimalo ne olakšava proces prilagođavanja i funkcionisanja u društvu. Danas pričamo o očnim protezama, nećemo biti prvi koji su načeli tu temu, ali ćemo svakako doprineti razbijanju predrasuda, edukaciji i rehabilitaciji barem malo. Doktor Zoran Žikić, oftalmolog koji radi na klinici za očne bolesti "KBC Zvezdara" i u očnoj bolnici "Miloš klinika medigroup" spremno odgovara na naša pitanja.

"Mi" i "Oni" - Ili zid koji nas lomi

Primećujem da mnogi slepi i slabovidi ljudi imaju neku dozu ogorčenja prema ljudima koji vide.
Prvi put mi se to desilo pre godinu dana, ali tad nisam baš znala šta da mislim po tom pitanju.
Bila sam prisutna u prostoriji u kojoj je lik koji je slep pričao o tome da deca koja ne vide, a idu u redovnu školu postaju, doslovno, debili.
"Oni ne znaju kako da se ponašaju, gde su došli, šta bi trebalo da rade"
Počeo on tako da se šetka prostorijom i da urla sve jače.
Ja sam stajala pored nekog stola, bila sam tu prvi put i nisam htela da pravim nikakve skandale, skandalčiće niti bilo šta manje loše.
Zato sam i ćutala punih pet minuta.
Baš kad je film polako počeo da mi puca, a lik pričao o tome koliko je on sposoban, koliko on zna i ume samo zato što su njegovi roditelji imali mozak umorio se.
Hteo čovek da sedne, da malo dane dušom, zato što, apsolutno, posle toliko kenjanja više vazduha u plućima nije imao.
Ućutao da udahne, pa rekao: "Je l ovo moja stolica? A, gde sam ja beše sedeo?"
Nije bilo potrebe da mu više išta kažem...
Sam je sebi rekao, ali to, naravno, ne znači da mislim da se u školi za decu oštećenog vida ništa ne uči, nego desi se, eto, zametne se...
Dugo sam razmišljala o tome.
Nikad nisam mislila da ću biti visočija ako uzjašem drugoga, novajliju, nekoga za koga znam da mi ne bi bilo prijatno kada bismo zamenili uloge.
Dugo, zaista, jako dugo nisam shvatala u čemu je problem, odakle toliko prezira.
Onda sam shvatila da taj lik ne priča sa celim svetom, sa komšijama, rodbinom i ostalim "videćim" ljudima koji iz ovog ili onog razloga moraju da ga trpe na neki način.
Bilo mi ga je žao, i sad je.
Nikakvo vraćanje ne dolazi u obzir, pa makar me jurio posle ove objave.