"Mi" i "Oni" - Ili zid koji nas lomi

Primećujem da mnogi slepi i slabovidi ljudi imaju neku dozu ogorčenja prema ljudima koji vide.
Prvi put mi se to desilo pre godinu dana, ali tad nisam baš znala šta da mislim po tom pitanju.
Bila sam prisutna u prostoriji u kojoj je lik koji je slep pričao o tome da deca koja ne vide, a idu u redovnu školu postaju, doslovno, debili.
"Oni ne znaju kako da se ponašaju, gde su došli, šta bi trebalo da rade"
Počeo on tako da se šetka prostorijom i da urla sve jače.
Ja sam stajala pored nekog stola, bila sam tu prvi put i nisam htela da pravim nikakve skandale, skandalčiće niti bilo šta manje loše.
Zato sam i ćutala punih pet minuta.
Baš kad je film polako počeo da mi puca, a lik pričao o tome koliko je on sposoban, koliko on zna i ume samo zato što su njegovi roditelji imali mozak umorio se.
Hteo čovek da sedne, da malo dane dušom, zato što, apsolutno, posle toliko kenjanja više vazduha u plućima nije imao.
Ućutao da udahne, pa rekao: "Je l ovo moja stolica? A, gde sam ja beše sedeo?"
Nije bilo potrebe da mu više išta kažem...
Sam je sebi rekao, ali to, naravno, ne znači da mislim da se u školi za decu oštećenog vida ništa ne uči, nego desi se, eto, zametne se...
Dugo sam razmišljala o tome.
Nikad nisam mislila da ću biti visočija ako uzjašem drugoga, novajliju, nekoga za koga znam da mi ne bi bilo prijatno kada bismo zamenili uloge.
Dugo, zaista, jako dugo nisam shvatala u čemu je problem, odakle toliko prezira.
Onda sam shvatila da taj lik ne priča sa celim svetom, sa komšijama, rodbinom i ostalim "videćim" ljudima koji iz ovog ili onog razloga moraju da ga trpe na neki način.
Bilo mi ga je žao, i sad je.
Nikakvo vraćanje ne dolazi u obzir, pa makar me jurio posle ove objave.

Druga situacija mi se desila isto zbog redovnog školovanja koje, usput da pomenem, uopšte nisam sama birala.
Nikada se nisam, zapravo, potpuno izjasnila oko toga, zato što ne znam šta je dobro, a šta ne.
Dakle, uopšte nisam kompetentna, a ne volim da se podmećem tamo gde mi nije mesto zato što nisam stakleni podmetač.
Ne krijem to da sam u osnovnoj prošla bolje no u srednjoj, a ne krijem ni to da sam u tim školama uvek, ali uvek imala svoje društvo.
Imala sam ljude koji su me gotivili, sa mnogima se i danas družim.
Čula sam više puta da su iza mojih leđa određeni ljudi iz kruga osoba oštećenog vida pričali da sam tom društvu plaćala kafe da bi me vodili na žurke i da sam ko zna šta još radila da bi me kao prihvatili.
Naravno da to uopšte nije tačno, pa nemam ja banku, a ni volju da se zamajavam i zajebavam sa svojim novčanikom, ali dobro.
Nisam želela da misle takve stvari o meni, htela sam da objasnim, al ko je čuo - čuo je i sad me totalno zabole. Većina ljudi koji ne vide ne kapiraju da u redovnoj školi neće niko stalno da ti pomaže. Moraš sam da se trudiš, da se prilagođavaš i da budeš dovitljiv, dopadljiv da bi imao društvo. U školi za decu oštećenog vida je veća verovatnoća da će neko da ti priskoči, da ti pomogne u bilo kojem smislu, ali nema veze. Kapiram da to ne može da zna neko ko nema iskustva u redovnom školovanju, pa zato pričaju koještarije.

Treće je ono: "Oni misle da smo mi, oni nas ne razumeju"
Ukratko: MI i ONI koje se stalno i uporno provlači.
Kompleksi, kočeći kompleksi.
Tačno je da ti "oni" nas ne razumeju baš najbolje, ali većina tih ljudi ne priča o tome s gorčinom na jeziku, a sve ovo gore i još dosta toga što sam čula rečeno je baš s tim zadahom u glasu.
Ma, ni ti "mi" ne razumemo baš uvek njih.
To su činjenice, to je tek provučena inkluzija koja se, u većini slučajeva čak i danas piše samo na papiru.
Mnogi slepi i slabovidi ljudi će se naljutiti nakon ovoga, ali mislim da većina te dece, sad već ljudi, nije koraknula dalje od škole za decu oštećenog vida i kuće u kojoj okolina baš i nije zlatna uvek.
Tačno je i da većina videćih nema pojma o bezvidećima.
Mi koji smo bili i tamo i ovamo smo na sredini klackalice.
Zato navijam za onu pravu inkluziju koja bi se više videla u praksi, a manje na papiru.
Ma, ima s obe strane ovakvih i onakvih.
Srela sam videćih i dobrih, a i loših.
Bilo je i obrnuto...

Uvek želim da objasnim, rečitost bi mi to dozvolila kad bi hteli da me slušaju.
Možda zato što je bezvidećih manje nego videćih, ali čini mi se da me oni manje slušaju, da dosta njih ne želi da makne tu priču: "MI" i: "ONI", da izađe iz svojih okvira bar na tren.
Videći, priznajem, imaju često pitanja kojima bih se nasmejala, ali se uvek trudim da im objasnim, da im približim, pa šta bude.
U većini slučajeva reakcija ne bude toliko loša - koliko mnogi misle.
Uspela sam tako druga Danila da upoznam sa nama.
Uspela sam drugaricu Radu videćarku i Tašu bezvidećarku da upoznam.
Uspela je Taša njenog videćeg Acu da upozna s "MI" stranom sveta.
Uspela je i ona da upozna "Oni" stranu sveta...
Uspelo je ko zna koliko još njih...
Stičem utisak, zapravo, mislim da sam potpuno u pravu kad kažem da su ti s "Mi" strane sveta koji su uspeli da sklope ljude s obe strane socijalizovani, samosvesni i naravno, samostalni bar u neku ruku.
Mislim da ne može samo da se priča o dijagnozama, negativnostima, teškom životu...
Ma, kome danas nije teško na neki način?
Ali ljudima se kukanjem baš zato ne možeš približiti.
Ako oni misle da ne smeju ništa da ti kažu, da bi trebalo da se sklanjaju od tebe da te ne povrede onda će to uraditi, a ako to urade neće niko ništa pozitivno izvući.
Ja sam htela da se prilagodim, možda hoću previše, ali želim obadve strane.
Svi smo imali loših iskustava sa videćima, a nije da nisu i oni imali sa nama.
Možda nisu sa tobom lično, al to ne znači da nisu ni sa kim.
Moj ćale mi je rekao da ne idem u Rašku kod rodbine zato što nemam slobodu kretanja, ali kao što moj nesrećni otac nije jedini videći na svetu, tako nije, verujem i znam, ni onaj orangutan kojeg sam prvog pomenula jedini nevideći.
Ima ljudi koji žele da se upoznaju, pa ipak živimo na istoj planeti, zar ne?
Ima NAS svih NAS ovakvih i onakvih.
Pametnih i glupih.
Opičenih i tihih.
Srećnih i tužnih.
Jakih i slabih.
Pa ipak, svi smo isti u tome što smo ljudi, bar se po tome ne razlikujemo.
Sve ostalo zavisi od nas, od naše sposobnosti da razumemo, da se zajedno potrudimo.

Inkluzija je kad moja videća drugarica i ja u subotu odemo u Novi Sad zato što nam je dosadno.
Ravnopravnost je kad pozovem drugaricu Mimu da idemo u Novi Sad sutra, a ona me otera u pizdu materinu zato što je deset uveče i zato što ima pametnijeg posla u igrici koju obožava. Tamo bi, razume se, oterala svakoga zbog svoje voljene igrice.
Razumevanje je kad me Rada tera da dođem u Zemun kod Taše zato što su se njih dve preko mene skontale, a i super nam je.

Eto, toliko od mene ovog jutra.
Razmislite o ovome pre no što me živu spalite.
Nek oproste oni koje sam imenovala bez pitanja, ali to sam sebi dozvolila samo sa onim ljudima koji su vredni toga, pa mi bar zbog dobre namere ne zamerite.

Autor teksta: Milica Janković