Iz budućnosti nam stižu slepa psihijatrica i "šaptač njenih snova" u knjizi "on koji oblikuje"

Ljudi me često pitaju zašto pišem samo o filmovima i knjigama u kojima su slepi junaci realno predstavljeni.

Drugim rečima, pitaju me zašto ne pišem i o onim delima koja nisu u realnom svetlu predstavila svoje slepe likove.

Moj odgovor je prilično jasan i jednostavan: Oni koji su delo stvarali nisu bili dovoljno informisani ili nisu želeli da budu.

Mislim da, u tom slučaju, nisu vredni pažnje koliko jesu oni koji su pokazali zainteresovanost, istraživali, upoznavali, poverovali i sebe uzdigli novim saznanjima.

Zato ne želim da stavljam u isti koš, odnosno, na ovaj blog i jedne i druge.

Izrugivanje samo radi izrugivanja nije dovoljno jak razlog, a argumentima koji dokazuju bih mogla da im se narugam pred celim svetom, ali šta ću time postići?

- Apsolutno ništa, možda će me samo neko smatrati carem, a neko drugi bezobraznom osobom i to je to, ali ništa više od toga.

Time što pišem samo o onim delima koja su vredna pažnje pomažem ljudima da se upoznaju sa životom i svetom slepih i slabovidih ljudi.

Pišem o knjigama koje obiluju korisnim informacijama, razbijaju predrasude i čine nas ravnopravnim pripadnicima ovog društva.

Pišem, dakle, o njima sa željom da približim stvarnost, pokažem nešto lepo, korisno, dobro odrađeno, ali i da na neki način ispoštujem ljude koji su delo stvarali.

Tu, svakako, nema mesta za pisanje o onim drugim delima i ljudima, bar ne više.

Eto, sad mogu da nastavim o knjizi o kojoj sam želela danas da pišem.

Predstavljam vam jedno izuzetno, usuđujem se reći čak i jedinstveno delo koje navodi na razmišljanje, budi emocije, objašnjava šta sve mogu slepi ljudi, ali i mnogo toga drugoga vezanog uz nas same poput pupčane vrpce na rođenju.

Duboko poetična, a opet i veoma realna, ova knjiga je, ipak, smeštena u žanr naučne fantastike, no iako je njen autor Roger Zelazny preminuo 1995-e godine uspeo je da "predvidi" u ovom delu neke stvari:

Automobili koji sami voze, savršeni roboti, naočare pomoću kojih slepi ljudi mogu da vide bar svetlost i još dosta toga možete pronaći u knjizi "on koji oblikuje"

Glavni junaci ove knjige su Render, to jest, oblikovatelj, onaj koji može uz pomoć "Ro" mašine da ulazi u um svojih pacijenata i pronalazi rešenja za njihove neurotične probleme.

On je nešto poput šaptača snova, onaj koji ih vodi, kontroliše i tokom takve terapije svojim pacijentima pomaže, ali da li može pomoći svojoj jedinstvenoj pacijentkinji koja želi da uči od njega o svetu vizuelnih užitaka, slepoj psihijatrici koja nikada nije videla boje, drveće, životinje, planine i zgrade?

Render je jedan od najboljih psiho-analitičara dvadeset i prvog veka, ali ni on nema svu moć iako uobražava da ima.

Naime, tokom vođenja kroz snove postoji mogućnost da mu izmaknu kontroli i da, kasnije, čak i on sam, on koji oblikuje prigrli boljke svojih pacijenata, ali on je uporan čovek koji ne bi bio tu gde jeste da nije spreman na sve!

Naš doktor, nakon prve seanse duboko veruje u snagu svoje koleginice.

Želi da napiše rad o njoj i da je, bez obzira na to što je slepa načini oblikovateljem snova.

Da, on nije verovao u to, shvatao je koliko je opasno kako po nju - tako i po njega, ali sad veruje, čvrsto je ubeđen i poletan, pa njegov britki um, oštar poput sablje polako, ali sigurno zanemaruje znake koji ih mogu odvesti u propast.

Prvo kreće polako i oprezno da je uvodi u svet vizuelnih užitaka, ali kao da postaje nestrpljiv, kao da radoznalost ubija kočnice ili nam se, ipak, samo tako čini?

Ajlin Šalot, slepa doktorka postaje zbunjena, pomalo izgubljena tom ogromnom navalom svetlosti, objekata pokretnih i nepokretnih, i boja, tih živih, nestvarnih, jakih boja koje nakon seanse isčezavaju.

O, da li se to stvarno desilo ili je ona, tako uporna i ambiciozna, ipak, uspela da sagori i postane pacijentkinja, a ne učenica?

Ajlin, ipak, ima svog vernog prijatelja, modifikovanog i veoma sposobnog psa vodiča koji kapira da nešto nije u redu dok se ona još zavarava i pokušava da ostane pribrana.

Sigmunt, od milošte zvan Sigi, njen pas vodič pokušava da priča sa njom i sa doktorem za kojeg veruje da će joj vratiti vid, te da joj njegova pomoć više neće biti potrebna.

Ko je kome neprijatelj?

Ko je lovac, a ko plen?

Da li se slepa doktorka poigrava doktorevim umom ili doktor njenim?

Da li će pas reagovati krajnje destruktivno kao što je reagovao na život onaj čovek koji se šetao na autoputu kojim kola koja sama voze jure 260 na sat?

Radnja ove uzbudljive, svojeglave i fantastične knjige smeštena je u našu blisku budućnost, pa zato ne želim i ne mogu da sudim o tome koliko tačno realnosti ima u njoj.

Na kraju krajeva kad se sve podvuče i ubaci u žanr naučne fantastike to mi i nije dozvoljeno, ali ću dati sebi za pravo da nažvrljam nešto i o tome!

Koliko je moguće ili nije to da slepa osoba postane psihijatar, pa čak i pored objašnjenja iz knjige koja govore o asistentima, u to neću dublje da ulazim, vidite sami: „Plaćala sam ljudima da čitaju tekstove za mene. Sve sam snimala na traku.

Škola je uvidela da želim da idem na psihijatriju, pa je dopustila specijalne aranžmane za laboratorije.

Pri seciranju leševa vodili su me laboratorijski asistenti, a sve mi je bilo opisivano.

U stanju sam da razaznajem stvari dodirom... a memorija mi je kao vaša sa menijem."

Ja nikada nisam bila podložna društveno-prihvatljivim stereotipima, neću nikoga da potcenjujem, čak i verujem da bi neko ko je od rođenja slep sa svim današnjim mogućnostima mogao da završi medicinu, pa i specijalizaciju psihijatrije.

No, knjiga je, kako već rekoh, smeštena u bližu budućnost, pa videćemo za trideset i četrdeset godina.

Naučnici me već sada oduševljavaju sa pomagalima za slepe i slabovide osobe, ali se nadam da ću tad heklajući da pevam u stolici na ljuljanje, ako me pre toga neka otvorena šahta današnjice ne proguta.

Veoma je zanimljivo samo vođenje kroz um i snove, Render joj na veoma poetičan i razigrani način objašnjava šta je šta i ko je ko, ali ovde ću citirati samo prvi deo prvog oblikovanja"

"Render oseti peckanje u bazi lobanje i miris sveže pokošene trave.

Odjednom se nađe u pokretu, u velikoj sivoj aleji između svetova...

Posle vremena koje mu se učinilo dugim, Render oseti da nogama stoji na nekoj čudnovatoj Zemlji. Ništa nije mogao videti; činjenica da je stigao bila mu je poznata samo zahvaljujući izvesnom osećanju prisutnosti.

Bejaše to najtamnija od svih mračnih noći koje je u životu video.

Zaželeo je da se taj mrak razbije. Ništa se nije dogodilo.

Jedan deo njegove svesti opet pređe u budno stanje, deo za koji do maločas nije znao da, uspavan, čeka; on se priseti u čiji je to svet ušao.

Osluškivao je tražeći njenu prisutnost. Začu strah i iščekivanje.

Htede boju. Prvo, crvenu...

Oseti podudaranje.

Onda nastade eho.

Sve postade crveno; on je sad živeo u centru beskonačnog rubina.

Oranž. Žuta...

Uhvaćen u komadu ćilibara.

Sad zeleno, i on dodade mirise zlovoljnog mora. Plavo, plus svežina večeri.

Onda on raširi svoj um, proizvodeći sve boje odjednom.

Nailazile su u velikim vrtložnim perjanicama.

Onda ih razdera na komade i nametnu im oblik.

Plamteća duga izduži se preko crnog neba.

Borio se sa braon i sivim bojama ispod sebe. Svetleći same iz sebe, pojavljivale su se - u treperavim, pomičnim zakrpama.

Negde, osećaj strahopoštovanja.

Međutim, od histerije ni traga; zato on nastavi da oblikuje.

Uspeo je da načini horizont, iza koga crnilo polako poče da otiče u daljine.

Nebo postade nejasno plavo, i on se odvaži da doda krdo oblaka, tamnih. Njegovi napori da stvori distancu i dubinu.

Nailazili su na otpor; zato je ojačao ovu sliku veoma slabim zvucima surfa."

Nije mi bilo teško da pratim psihološke pojmove, radnju, likove, teške rečenice, analize, filozofije, ali dok sam čitala bilo mi je veoma teško da se odvojim od opisa sa seansi, od šaptača njenih snova i svih prizora koje je pred njom stvarao uvodeći njen um u svoj i čuvajući slike samo da bi ih joj ih pokazao.

Poetičnost i fantastični prizori su na toj prvoj seansi stidljivo počeli da se pomaljaju iza brega, ali već sledećeg susreta postaše razuzdaniji, snažniji, uporniji.

Šta se s Renderom i doktorkom desilo, ko se s kim i kako igrao saznajte sami u knjizi "Onaj koji oblikuje" Rogera Zelaznog.

Nećete se pokajati, ako budete mogli od filozofija, objašnjenja i likova da se odvojite kad radnja pređe tu etapu...

S tugom i žalošću moram da prekinem priču o poetičnosti i da se vratim na javu ove knjige u kojoj samosvesna, jaka i uporna doktorka izgovara reči kojima me je za sva vremena kupila:

" „Čuo sam za vas. Zar vi niste?..."

„Jesam, ali lakše je čitati ljude nego Brajevu azbuku." „Vidim..."

Da li je, zaista, doktorcii lakše čitati ljude, nego Brajevu azbuku saznajte čitajući ovu knjigu!

Autorka teksta: Milica Janković