Opet me zvao drug i opet
je čitao novine u osam ujutru. Ne znam stvarno što ih čita pre
podneva, ali moja skromna nagađanja mi javljaju da želi sebi dan da
upropasti čim svane. Kaže da ima priču za mene i da je super to
što ga u tekstovima koristim kao zamorče, ali da ga nigde ne
predstavim cenjenim imenom i prezimenom zato što ima ludu devojku.
Nađemo se u jednom kafiću
koji je već postao „Ono naše mesto“, i kaže mi da pišem o
jednom studentu koji je slep, a završava prvu godinu faksa. Ma, idi
begaj...
Pitam ga: „Dobro i šta
još on radi osim što studira u godinama kad je to normalno?“
Kaže da nema pojma, al
priča je dobra.
Rekoh: „Možda za Blic i
alo ili tako nešto“
Počeli smo da se
raspravljamo, pa je priča postala farma, a farma izvor uvreda, ali
već nas poznaju tamo svi i navikli su to da slušaju.
Tokom rasprave sam se
setila Viktora koji mi je jednom prilikom rekao: „Meni
je normalno da završim fakultet. Nije mi normalno da ga ne završim.
Ja sam tako vaspitan.“ Iako fakultet nisam završila i mislim da
neću slažem se sa njim.
Studenti koji imaju neki
hendikep imaju uz njega i gomilu problema. Nabrojaću neke od njih:
Studenti koji se kreću uz
pomoć kolica imaju problem s manjkom liftova, rampama koje ne
postoje ili ne rade...
Kod slepih studenata je
najveći problem literatura. Sam Viktor mi je rekao tokom gore
pomenutog razgovora da je snimao dok mu neko čita. Čini mi se da
ima negde snimljene knjige za pravni, ali nisam sigurna. Mnogi ljudi
su završili fakultete na sličan ili isti način. Moraš da se
snađeš i gotovo. Veliki problem je i samostalno kretanje, ali to je
neka priča kojoj bi trebalo dati mnogo više prostora, pa neću
dublje ulaziti u to sad.
Problem s literaturom koji
iz godine u godinu jeste bar malo manji je dovoljan razlog za
pisanje, pričanje, apelovanje pred nadležnim organima i sve ostalo,
ali sama činjenica da je neko slep, a studira nije ništa drugo osim
srceparajućeg, beskorisnog ubijanja vremena.
Setila sam se tu i jednog
drugog čoveka kojeg neću imenovati. Bilo je neke 2014 ili 2015-e
godine u svim mogućim domaćim i regionskim novinama pisanja o njemu
zato što je slepi student koji je završio fax zahvaljujući tome
što mu je ćale čitao il tako nešto. Taj isti student mi je poslao
prošle godine zahtev za prijateljstvo na fejsu i prihvatila sam
zato što sam se setila te priče. Prvu poruku je započeo
hvalospevom o sebi, a završio ponudom za brak. Čitam pet puta i ne
verujem. Kapiram koliko je sati i da je, verovatno, bar još deset
devojaka dobilo takvu poruku, ako ne i tu istu, ali opet ne znam kako
da mu odgovorim. Kasnije, mnogo kasnije mi priča jedna devojka da je
pokušala da mu objasni da ta navalentnost i to smaranje ljudi preko
fejsa za brak stvarno nisu normalni, ali da nije uspela ništa da
uradi... „Tri puta Srbiju spašavaju“, pa je došla i treća
devojka prošlog meseca. Prihvatila ga iz istog razloga, pa se
šokirala, ali da se manem sad šokova. Jednom sam u ekipi slepih sa
ženom koja je zbog svoje struke kompetentna da priča o ovome
pomenula tog tipa. Rekla je da je kod njega i mnogih drugih slepih
ljudi najveći problem to što nisu socijalizovani, pa vremenom
steknu neka „čudna“ ponašanja. Drugim rečima: Jebeš
fakultet, ako nisi socijalizovan, to jest, ako si tokom studiranja
izolovan bilo to zbog toga što te vodi mama il zbog toga što,
jednostavno, ne znaš kako da se približiš ljudima.
Fakultet je ono što
upišeš zato što voliš, zato što ti tvoji tako kažu ili zato što
smatraš da ćeš s tom diplomom i s tim znanjem lakše da se
zaposliš. Danas fakultet mogu da završe svakakvi ljudi, a može i
diploma da se kupi. Mene je jedan dečko terao da upišem fakultet
zbog sticanja novih mogućnosti, iskustava, prijateljstava i
stipendija. Pitala sam druga: „Šta ako on nije upisao fax ni zbog
čega osim zbog stipendija? Mislim, tuđa nega, stipendija, a možda
i mesto u domu, pa šta će mu da uči? Ima još i index za novine...
Milina. Šta će mi takva priča?“ To jeste neka vrsta
snalažljivosti, ali ja o tome ne želim da pišem, bar ne s tim
tipom. Rekao mi je kako se tip zove, pa sam ga našla na fejsu. Tamo
u njegovim informacijama sve neke grupe za upoznavanje, brz sex i
posao preko interneta... Već ga vidim za deset godina, ako ne bude
do tad uradio ništa što se tiče socijalizacije. U svakom slučaju,
drug i ja ćemo ga kontaktirati, ali ne zbog priče. Shvatam da je
jako lako završiti u novinama zato što si student koji ima
hendikep, ali smatram da bi to trebalo iskoristiti za nešto drugo, a
ne za srceparajuću priču koja će da rastopi mnoga srca. Takve
priče bi trebalo da idu u emisiji „Sve za ljubav“, i na sličnim
mestima.
Kao što sam napisala, fax
ima dosta svojih prednosti, ali po mom mišljenju najveća od njih je
mogućnost da se socijalizuješ, da stekneš nova prijateljstva i da
ti možda ostanu ti ljudi tu do kraja života, da možeš sa njima da
popiješ kafu, popričaš... Jednom me je pozvao na mobilni jedan
slepi drug koji ima veoma lep talenat. Setio se nekog našeg
razgovora, pa da vidi šta radim. Rekoh da se spremam i da idem na
kafu s drugaricom, da me ona već čeka u kafiću. Bio je prijatno
iznenađen time što imam s kim da popijem kafu. Majke mi, doslovno!
Rekao je, koliko se sećam, nešto tipa: „Stvarno? Pa imaš li tu
nekoga sa kim stalno piješ kafu ovako ili im nešto treba?“ Rekla
sam da imam s kim da pijem kafu ovako, da ubijem vreme. Rekao je:
„Blago tebi“, Ostala sam bez teksta. Kad sam sela pored
drugarice rekla sam joj: „Kafa, Nedo, jebo te! Zamisli da nemaš s
kim da popiješ ovu kafu koju me je mrzelo da ti kuvam i koju te je
mrzelo da mi kuvaš, pa smo došle ovde!“ Danas je situacija
drugačija. Drug će sutra, sigurno, moći da živi od svog talenta.
Pratim ga na društvenim mrežama i čujemo se s vremena na vreme.
Socijalizovaniji je i već polako pokazuje svetu koje, koliko vredi.
Jako mi je drago zbog toga i držim mu palčeve da se probije.
Drugu sam na kraju rekla:
„Neću da pišem o slepom studentu zato što je slepi student. Ako
budem mislila da bi trebalo s njim da pišem o nečemu drugome
pisaću!“ Super je to što je upisao fakks, stvarno nije morao. Ima
čo'ek tuđu negu. Mogao je da nađe i partnerku koja je ima, pa da
lepo žive od dve plate. Još ako nešto šljakaju sa strane, divno.
Lepo je to što je, ipak, hteo da studira. To je normalno. Danas ne
očekuješ da neko upiše faks ili da ga ne upiše. Ljudi rade kako
jedno – tako i drugo. Njihova stvar. Domaće novine zanimaju
senzacije i zato ljudi misle da je divno, hrabro i blistajuće to
što osobe sa hendikepom studiraju, ali to je, zaista, normalna
„pojava“, i tu nema nikakve stvarne senzacije. S druge strane, ne
želim da napravim od ovog bloga mesto za tapšanje po ramenu i
priče: „On je super, mali je car!“ takvih portala ima, čini mi
se, previše. Ovde želim da imam nešto konkretno i korisno, pa sam
se zato u ovom tekstu totalno rasplinula. Nekako su mi fakultet i
socijalizacija prilično povezani, a ta kafa je nekako najbitnija za
čovekov lični rast i razvoj. Od ponašanja – do učenja i
zapošljavanja. Vaspitavana sam i učena da čovek nije rođen da bi
bio sam. To ne znači da ne postoje ljudi koji žele sami da piju
kafu, ali znači da bi i oni trebalo da umeju da se ponašaju među
narodom. Sad nemam pojma kako sam zamislila ovaj tekst kad sam počela
da ga pišem, pre oko četrdeset minuta. Ne znam ni kako da ga
završim, a da ne ponovim nešto što sam već rekla ili da ne ubacim
nešto čemu ovde nije mesto, pa nek ide ovako. Ajde, ovo sad ne
usmeravam samo ka slepim i slabovidim osobama, nego ka svim ljudima
koji imaju neku vrstu težeg hendikepa s kojim žive svaki dan. Ako
se mi ne budemo ponašali normalno neće se ni drugi tako ponašati
prema nama, i kraj. Nema dalje, ni lakše, normalnije...
Tekst napisala: Milica
Janković
Нема коментара:
Постави коментар