Susreti sa ljudima: Smešni i simpatični doživljaji

Susreti sa potpuno nepoznatim ljudima slepim i slabovidim osobama donose gomilu iskustava. U uvodnom tekstu nam je Marija Milanović to lepo objasnila, ali sada ćemo se prepustiti doživljajima naših sagovornika koji nas vode ulicom svojih iskustava. Pred vama je tekst o smešnim i simpatičnim uspomenama koje su nam ostale u sećanju.

Smrt fašizmu u prevozu - Nikola Zekić. Podgorica – Beograd

Eo, recimo, sad se sjećam jednoga događaja... Nije tol'ko zanimljiv, al' eto...

Vozim se ja sa tramvajom, to jest, tramvaj vozi mene, prema mojoj tetci, očevoj sestri, što kod Hipodroma živi...

Elem, u neka doba, ulazi jedan od one smrdljive bratije, što imaju špicu, priču i povod, i prose po tramvajima. Ovaj je, na primjer, razgovor započinjao sa "Je l' mogu da vas zamolim", i tako pristupao svakom putniku, od sjedišta do sjedišta, dok se blagi miris njegovog nježno-fekaličnog tijela širio okolnim univerzumom...

Kad mu kogod ne bi dao ništa, on bi onda prosuo na tog nesrećnika drvlje i kamenje, te on je komunista, te ne vjeruje u Boga, te nema srca, te ovo, te ono...

Jedna takva bješe gospođa što sjeđaše preko puta mene. Nakon održanoga joj predavanja, čujem ja njega kako se dogegava prema meni, a i osjećam sve zavodljiviji miris od koga me ćera na povraćanje... Prije no što je išta progovorio, ja ustanem, prislonim desnu pesnicu na sljepoočnicu, i razderem se iz svega glasa:

"Smrt fašizmu, đedo, smrt fašizmuuuuuuu!".

Cio tramvaj umire od smijeha, a đedo me, naravno, obilazi, i nastavlja dalje svoju uobičajenu praksu, sa primjedbom:

"A dobro, nema veze, ti si slep.

Štap ili mikrofon, šta je ovo? - Marija Milanović iz Niša.

Nedelja pre podne. Svako ko živi u Nišu ili oni koji su ga tada posetili reći će vam da su tog dana ulice potpuno prazne i da niko ne bi rekao da korača gradom koji broji oko 300.000 stanovnika. Nedeljom pre podne ljudi su željni topline svoga doma, razgovora sa porodicom ili prijateljima kod svojih kuća ili pak, samo žele da ostanu ušuškani u postelji i odmaraju se. Sa druge strane, većina mladih u to vreme boravi u svetu snova, jer ih je žurka predhodne noći poprilično umorila i mamurni od sećanja, neobičnih, dragih ili manje dragih susreta, a često i od koje čaše pića više od poželjne količine spavaju dubokim snom ili se bore sa glavoboljom. Kako god, Niš je nedeljom do 12 popodne prilično prazan grad.

Jedne takve nedelje uputila sam se na seminar. Nakon vožnje gradskim autobusom stigoh do raskrsnice koja nije ozvučena. Ništa čudno. U mom gradu gotovo da nema zvučnih ili govornih semafora ili oni samo delimično rade. Ono malo što ih je i bilo uglavnom sada više ne radi, a nadležni po običaju nadležnosti prebacuju sa jedne na drugu upravu ili instituciju. Teško je odmotati to klupko, a onda i neretko čujem komentare kako ti semafori ljudima smetaju, pa od buke ne mogu da rade poslove na svojim radnim mestima ili slično. Ovde neću dalje širiti ovu priču.

Dakle, stojim na raskrsnici čekajući da neko naiđe, pa da pitam za pomoć u vezi sa prelaskom ulice. Vreme prolazi, a ljudi ko za inat ni od kuda. Već počinjem da gledam na sat, jer uskoro počinje seminar. Al' hajde stegni srce i pretrči kada misliš da je zeleno. Bogme bila sam u iskušenju nekoliko puta, ali život je jedan i ne da mi se tako ga lako baciti pod točkove nekog vozila. Nailazi neka dama u štiklama. Mislim se: „Evo prilike da pređem na drugu stranu.“ Brzo se pojavilo zeleno i žena bez zastajkivanja stupi na kolovoz. Pomislih: „E, nedelje mi, nećete Vi tako pretrčati, a da ja ovde ostanem da stojim kao neki statista u filmu ili kao neki detektiv kome je potrebno da dobro osmotri svaki detalj ulice ne bi li dao što potpuniji izveštaj.

„Izvinite gospođo, mogu li sa Vama da pređem ulicu“, povikah.

Dama: „A da, naravno. Ja mislila da nosite mikrofon, a ne da Vam je to beli štap.“

Pređosmo zajedno ulicu, a ja nastavih da razmišljam o sličnosti između belog štapa i mikrofona. Nema kabal, ali ko će ga znati možda ono kanapče što viri iz drške može da liči na njega. Dobro, ima tu sličnosti: dužina, to proširenje na vrhu, možda boja. E mislim se: “da sam ja talentovana pa da imam glas možda bih kao pevačica imala više šanse da uspem.” Da sam u svitanje u nekoj kafani zapevala: „Jutro je , jutro je“, taksi bi me svugde vozio, a ljudi bi mi govorili da sam ženski Saša Matić, jer znate, ako se krećete pomoću belog štapa ili ne vidite, za mnoge ljude Marija, Milica, Suzana, Dragana, sve je to isto. Već sam se pomirila sa svim tim imenima i počela da se na njih odazivam i probam da ljudima objasnim ko je ko. Ipak, mislim se sad, možda je ta žena nešto i predvidela. Posle nekoliko godina od tog susreta svake srede sam pred mikrofonom u studiju i vodim emisije na radiju.

Samo da se zna, gotovo uvek bih šetnju izabrala rađe nego taksi. Cenim svaku profesiju, ali ne mogu a da se ponekada ne zapitam zbog čega veliki broj ljudi koji radi u industriji zabave za noć zaradi više nego, na primer, lekar, profesor ili inžinjer za mesec dana svoga rada.

Što se tiče mojih susreta sa ljudima na ulici imam toliko uspomena da bih mogla da napišem zbirku priča. Bilo bi tu onih komičnih, tragi- komičnih, ali i onih predivnih zbog kojih poželite da zagrlite ceo svet nadajući se da će postati bolje mesto za život.

Ubijanje dosade – Ervin Ćosić iz Čelića (Bosna i Hercegovina)

Inače sam potpuno slijepa osoba i trudim se da sam u cijelosti samostalan. I tako ti ja dolazim sa taxijem na glavnu autobusku stanicu, gdje ću da pričekam bus za kući... Peron br. 10, sjedam na klupicu ispred i čekam bus, štap razrepetiran kao puška, meta ispred mene i čekam zvuk busa pa da okinem...

U među vremenu prilazi mi ciganče i kaže ni manje ni više: „Imaš 2KM (1 euro).

Ja: “Moj sinko, rado bi ja tebi dao, ali ja u životu nisam vidjeo toliko novca.”

Stoji ti on tako ispred mene, lupće šakom o šaku i pretpostavljam gleda u onu moju rasklopljenu štapetinu, k'o čudno mu kako to, ja sam tu na stanici, a ne vidim, pa kaže: “Je li ti ne vidiš?”

Orijentišući se prema zvuku lupkanja ruku, podižem glavu sa osmijehom na licu i prostrijeljena pogleda ka njemu kažem: “Ne, ne vidim”

Kaže: “pa gdje se ja nalazim.”

“Eto te”, rekoh: “sa moje lijeve strane.” Prelazi skroz desno, naravno, lupkajući rukama, zaustavlja se i opet pita: “Gdje se sad nalazim?” Opet orjentacija prema zvuku, pogled ka njemu i kažem “Eto te sa moje desne strane”, i pokažem rukom prema njemu. Vraća se pravo ispred mene i dok lupće rukama opet pita gdje se sad nalazi? Gledam ga kroz ovu mračnu zavjesu, trudeći se da mi pogled bude uperen tačno prema njegovom glasu i kažem mu: “Upravo ispred mene.”

Muk... Stoji tu ispred mene, predpostavljam ukočen, ne progovara ništa, možda jedno 5 minuta... Pa propusti kroz zube: “Pa kako kažeš da ne vidiš?!” Rekoh: “Jebi ga, pa malo te zajeb*vam...”

Rado bi se nastavio tu još zajeb*avati s njim, ali mi je stigao bus, pa sam ustao da krenem, pružajući mu 1KM (0.50 euro).

Rekoh: “Eto ti bar pola od onoga što si tražio i to je samo zato što si mi pomogao da ubijem vrijeme”, namignem mu i krenem ka busu. Mislim da sam ga totalno zbunio, ali od tad kad me vidi sam mu “drug”

Kajsije i žena – Ilija Davidović Dragačica, Srbija

Jednom sam se vraćao iz prodavnice prema školi.

Stao sam na pešački prelaz kao i svi ostali.

Semafor nešto tu nije radio i ondasam zbog toga ostale pratio.

Odjednom mene auto udara u nogu, ja padam pored auta, ali srećom išao je polako.

Pitao me je: "Je l momak jesi li dobro? Hoćeš li da te vodim lekaru?"

Ja kažem: "Odlično sam, samo mi se prosule kajsije po putu."

Ja k'o Izet Fazlinović, njemu se prosulo mleko, a meni kajsije.

Srećom ništa nije bilo. Odrljao sam kolena i laktove, a ja se zabrinuo za kajsije.

Mladost ludost.

Imam takođe jedan događaj koji mi je bio malo smešan.

Idem ja ulicom kroz centar Čačka i naiđem na jednu babu koja je vikala kao na mitingu: "Bravooooo! vidite, ljudi kako slepi mogu lepo da se snalazee!"

Nije me bilo sramota, ali je bila smešna njena reakcija zato što na to nisam navikao i izgledalo je kao da je na mitingu. Rekao sam sebi: "Bože, je l ova žena luda?"

Drugovi – Miloš Pržić, Smederevo

Bilo je to u jedno predvečerje u Trstu, na kome bi mi mnogi pozavideli.

Uske ulice, miris mora, prava ona fensi austrougarska atmosfera, koja ne bi bila narušena da stari regresivci nekada ne umišljaju da su moderni i progresivni.

Drugar me vodi gradom, sećam se, vraćao sam se sa faksa, pričamo viceve i hiperaktivno se smejemo, nagruvani kofeinom jer smo u centru na brzinu popili po jedan jaki, produženi lokalni espreso.

„Oh, kakva sreća, kakva sreća!“ prekide naš smeh glas jedne starije gospođe, jakog lokalnog naglaska i, po mojoj slobodnoj proceni, bar 85 godina starosti. „Ti ne vidiš, ali treba da znaš koliko ti je dečko lep!“ oduševljeno je besedila baka, a ja se tek tad potpuno uverih da se obraća meni.

„Ja sam mu drug, asistent, pratilac.“ Pravdao se moj drug, koji je, uzgred, stvarno radio kao volonter pri univerzitetskom sekretarijatu za pomoć studentima sa hendikepom.

„Da, da, naravno, to je divno, ali vi ste tako baš lepi. Kakav progres, kakva divota, kakva sreća, koja sloboda!“ nastavljala je baka srdačno.

„Izgleda da se sviđaš baki.“ Ne izdržah ja i rekoh drugu u šali.

„Ja sam stara za tako nešto, a i tu mi je muž.“ Kaže baba, a pored nje se začu starački, dobrodušni muški smeh.

„Da smo u zemlji iz koje dolazim, rekao bih vam, stara gospođo, da se vidi ko u vašoj kući nosi suknju. A pošto smo u Italiji, pitaću vas da li ste tako progresivni postali juče ili prekjuče, a pre toga ste pljuvali i po invalidima i po pederima.“ Kažem ja pa povučem druga napred, a stari par ostade da nemo gleda za nama.