Nikada nisam osećala
potrebu da istaknem to što ne vidim, osim, naravno, kad je to
potrebno, kad sama situacija želi da to kažem.
To sam shvatila tek sinoć
ležeći u kadi dok sam analizirala telefonski razgovor koji sam
obavila par minuta ranije sa drugaricom iz detinjstva.
Dok sam ležala u vreloj
vodi i šurila se setila sam se da sam drugarici rekla: „Mirjana i
ja smo videle danas tvoje“, pa sam počela da se smejem.
Zapravo, ovaj tekst je
plod mojih razmišljanja iz kade, nisu baš maštovita, ali okej,
ajde.
Osećam potrebu da kažem
da ne vidim u situacijama kao što su ove:
Neko mi kaže da donesem
nešto, ustanem i pitam gde se to nalazi, a on kaže: „Pa tu je,
tamo“, bude neodređen, neprecizan...
Osećala sam potrebu za
tim i u redovnoj srednjoj školi, zato što su me non-stop
zapitkivali kako radim ovo ili ono. I sad mislim da mi je to u neku
ruku pomoglo da se zbližim sa njima, a u neku ruku mi je i odmoglo,
no to sad nije glavna tema.
Kad sam na nepoznatom
terenu ili u nekom drugom gradu u kojem, jednostavno, ne mogu da se
snađem, pa je bolje pitati. Objasnim lepo, nemam problem s tim.
Imam samo problem s
prenaglašivanjem invaliditeta konkretno, u ovom slučaju slepila ili
slabovidosti.
To se, svakako, ne radi
uvek baš direktno: „Alo, slep sam. Ja sam slep. Slabovid sam, ja
sam slabovid“, nego se radi na primer ovako:
Sedi u emisiji slepa
osoba, svi već znaju da ne vidi i da je razlog njenog obitavanja tu
baš to što ne vidi, ali osoba uporno ponavlja da je slepa, kao da
samu sebe ubeđuje u to.
Mislim da je jedno
upućivati ljude i objašnjavati im prirodu svog stanja, a drugo
naglašavati ga, stavljati ga kao svoj jedini potencijal, kao smisao
života i rada.
Ljudima se to smuči
vremenom, pa smučilo se i meni koja se borim s istim vizuelnim
nedostatkom.
S tim pristupom situaciji
drugi ljudi će se osećati čudno u vašoj blizini, a drugi slepi i
slabovidi koji dele vaše probleme će se smejati ili mrštiti.
Većina, zapravo, smatra
da to nije potrebno, na primer:
Nisam nikada čula da
slepa osoba kaže: „Slušao sam tvoju poruku na fejsu“
Čovek, jednostavno, kaže:
„Pročitao sam tvoju poruku“
„Vidimo se,
Idem da čitam knjigu,
Video sam ga,
Gledam film,
Gledam šta ima na fejsu,
Aj sad ću da vidim koji
je njegov broj,
Aj se vidimo negde, pa da
idemo na kafu“, i slično su rečenice koje većina slepih i
slabovidih ljudi usvaja od svoje okoline.
To nije nužno, ali je
prihvaćeno kao normalno i većina nas slepih i slabovidih nema
problema s njihovom upotrebom.
Razumne su, zar ne?
Nismo slepi i slabovidi u
jezik i u mozak, već u oči.
Zato nemamo problema sa
tim.
Slušamo sve gore
navedeno, neki koji imaju dobar ostatak vida malo i naziru pogledom,
ali to nije bitno.
Ne želimo da se
izdvajamo, uporno se borimo za to da nas prihvate videći ljudi kao
sebi ravne, a pojedinci nas uporno vraćaju par vekova u nazad svojim
shvatanjem da se mogu okoristiti, očešati o druge ljude time što
će patetisati.
Slušamo fejs,
Vidimo se rečima,
pozdravima...
Slušamo knjige.
Pod „video sam ga“,
zapravo, mislimo na: „Prepoznao sam ga po nečemu ili ga je
prepoznao neko ko je sa mnom išao, pa mi rekao“
Film se isto sluša, jaka
stvar, zanimljivo baš za naglašavanje...
Slušam šta ima na fejsu,
pa ovome bi se svi slepi i slabovidi zajedno sa mnom nasmejali.
I tako, da ne nabrajam
više, mislim da sam apsurdnost svega ovoga uspela da objasnim i
dočaram do sad.
Ovde sam shvatila da mi se
voda ohladila, pa sam izašla iz kade, je l bi trebalo da napišem da
sam uzela peškir ili da sam ga napipala na kazančetu?
I da, nisam upala u WC
školjku, niti mi je peškir upao...
Uzela sam ga, mrzim tu
pi*kopaćeničku, klasičnu patetiku bez smisla i poetičnosti.
U umetnosti patetika može
lepo da se spakuje u pesmu, ali u životu od nje samo može da se
povraća.
Autor teksta: Milica Janković
Нема коментара:
Постави коментар