Странице

понедељак, мај 08, 2017

Ne osećam potrebu da naglašavam svoj vizuelni nedostatak

Nikada nisam osećala potrebu da istaknem to što ne vidim, osim, naravno, kad je to potrebno, kad sama situacija želi da to kažem.
To sam shvatila tek sinoć ležeći u kadi dok sam analizirala telefonski razgovor koji sam obavila par minuta ranije sa drugaricom iz detinjstva.
Dok sam ležala u vreloj vodi i šurila se setila sam se da sam drugarici rekla: „Mirjana i ja smo videle danas tvoje“, pa sam počela da se smejem.
Zapravo, ovaj tekst je plod mojih razmišljanja iz kade, nisu baš maštovita, ali okej, ajde.




Osećam potrebu da kažem da ne vidim u situacijama kao što su ove:
Neko mi kaže da donesem nešto, ustanem i pitam gde se to nalazi, a on kaže: „Pa tu je, tamo“, bude neodređen, neprecizan...
Osećala sam potrebu za tim i u redovnoj srednjoj školi, zato što su me non-stop zapitkivali kako radim ovo ili ono. I sad mislim da mi je to u neku ruku pomoglo da se zbližim sa njima, a u neku ruku mi je i odmoglo, no to sad nije glavna tema.
Kad sam na nepoznatom terenu ili u nekom drugom gradu u kojem, jednostavno, ne mogu da se snađem, pa je bolje pitati. Objasnim lepo, nemam problem s tim.

Imam samo problem s prenaglašivanjem invaliditeta konkretno, u ovom slučaju slepila ili slabovidosti.
To se, svakako, ne radi uvek baš direktno: „Alo, slep sam. Ja sam slep. Slabovid sam, ja sam slabovid“, nego se radi na primer ovako:
Sedi u emisiji slepa osoba, svi već znaju da ne vidi i da je razlog njenog obitavanja tu baš to što ne vidi, ali osoba uporno ponavlja da je slepa, kao da samu sebe ubeđuje u to.

Mislim da je jedno upućivati ljude i objašnjavati im prirodu svog stanja, a drugo naglašavati ga, stavljati ga kao svoj jedini potencijal, kao smisao života i rada.
Ljudima se to smuči vremenom, pa smučilo se i meni koja se borim s istim vizuelnim nedostatkom.
S tim pristupom situaciji drugi ljudi će se osećati čudno u vašoj blizini, a drugi slepi i slabovidi koji dele vaše probleme će se smejati ili mrštiti.
Većina, zapravo, smatra da to nije potrebno, na primer:
Nisam nikada čula da slepa osoba kaže: „Slušao sam tvoju poruku na fejsu“
Čovek, jednostavno, kaže: „Pročitao sam tvoju poruku“
„Vidimo se,
Idem da čitam knjigu,
Video sam ga,
Gledam film,
Gledam šta ima na fejsu,
Aj sad ću da vidim koji je njegov broj,
Aj se vidimo negde, pa da idemo na kafu“, i slično su rečenice koje većina slepih i slabovidih ljudi usvaja od svoje okoline.
To nije nužno, ali je prihvaćeno kao normalno i većina nas slepih i slabovidih nema problema s njihovom upotrebom.
Razumne su, zar ne?
Nismo slepi i slabovidi u jezik i u mozak, već u oči.
Zato nemamo problema sa tim.
Slušamo sve gore navedeno, neki koji imaju dobar ostatak vida malo i naziru pogledom, ali to nije bitno.
Ne želimo da se izdvajamo, uporno se borimo za to da nas prihvate videći ljudi kao sebi ravne, a pojedinci nas uporno vraćaju par vekova u nazad svojim shvatanjem da se mogu okoristiti, očešati o druge ljude time što će patetisati.
Slušamo fejs,
Vidimo se rečima, pozdravima...
Slušamo knjige.
Pod „video sam ga“, zapravo, mislimo na: „Prepoznao sam ga po nečemu ili ga je prepoznao neko ko je sa mnom išao, pa mi rekao“
Film se isto sluša, jaka stvar, zanimljivo baš za naglašavanje...
Slušam šta ima na fejsu, pa ovome bi se svi slepi i slabovidi zajedno sa mnom nasmejali.
I tako, da ne nabrajam više, mislim da sam apsurdnost svega ovoga uspela da objasnim i dočaram do sad.

Ovde sam shvatila da mi se voda ohladila, pa sam izašla iz kade, je l bi trebalo da napišem da sam uzela peškir ili da sam ga napipala na kazančetu?
I da, nisam upala u WC školjku, niti mi je peškir upao...
Uzela sam ga, mrzim tu pi*kopaćeničku, klasičnu patetiku bez smisla i poetičnosti.
U umetnosti patetika može lepo da se spakuje u pesmu, ali u životu od nje samo može da se povraća.

Autor teksta: Milica Janković

Нема коментара:

Постави коментар