Ja se tebi divim

Reče: „Ja se tebi divim, majke mi“, a koga ja da krivim zato što se ljudi dive nečemu što bi trebalo da bude sasvim normalno?

Živeti svoj život, truditi se da mu se prilagodiš, umiliš, osmeliš pred njim i zakoračiš napred, pa zar je to vredno divljenja?

Zar nije normalno živeti slobodno, nezavisno, držeći kormilo svog broda u svojim rukama?

Ne znam za vas, ali meni jeste to normalno.

„Ja se tebi divim, kako možeš“, pa ne znam kako mogu da ostanem smirena kad mi tako nešto kažeš.

Ne znam, zaista, kako odolevam nagonu za povraćanje, ali još na divljenje ne reagujem izlivima besa spoznaje da bi se većina ljudi prepustila vodenoj struji i pristala da ode tamo gde ga ona nosi bez obzira na to što kormilo želi da znaš ko si, šta smeš, ne smeš i kako se njime upravlja.

A ljudi se obično dive onome ili onima za koje smatraju da ne bi mogli njihov život da žive.

„Ja se tebi divim, ne bih nikad mogao da podnesem to što podnosiš ti“, i slične gluposti.

Ma, ne lomi to kormilo radoznalosti koje želi leteti, živeti, postojati šta god da se dogodi.

Ne znaš ti šta sve čovek može da izdrži, a ne znaš ni da je kormilo tvog života samo u tvojim rukama, pa se zato diviš drugima, onome što smatraš njihovim mukama dok, zapravo, samo odaješ slabost lakih predaja.

O, mog'o bi ti, još kako bi mog'o kad zagusti, a ti prioritete na svoje mesto postaviš i postaneš, napokon, kapetan svog broda, navigator svog života.

Ali prvo, molim te, mani me tog divljenja, lepše je divljati, nego opčinjeno gledati u upravljač koji običnog čoveka probudi, a neobičnog skroz razbudi.

„Ja se tebi divim“, pa to je super, ali i suviše tužno, možda čak i ružno.

Poražavajuća spoznaja da mi, ljudi, zapravo, uopšte nismo svesni svojih kvaliteta.

Opijajuće, zamamljujuće, ohrabrujuće snage koju nosimo u sebi.

E, po njoj zagrebi, ispod površine je upudstvo za upotrebu kormila, pa lepo umesto što mi se diviš počni punim plućima da živiš.

Autor teksta: Milica Janković