Samostalnost i sloboda

Kad god se pomenu samostalnost i sloboda pričam svoju priču na tu temu koju sam nazvala: "Pobegulja u Niš"

Pre skoro tri godine trebalo je da odem sama u Niš na koncert Zdravka Čolića.

Poklopilo se da tad ide na jug i jedna moja drugarica iz Mladenovca, pa smo zajedno pravile neke planove za put, ali nisam se puno oslanjala na nju zato što je prilično smotana.

Kažem ja mojoj majci:

"Idem u Niš", a ona sva nakostrešena odgovara:

"Ma, kakav Niš te spopao, je l si ti normalna?"

Nakostrešila sam se i ja, pa odgovaram:

"Ma, Niš, grad! Idem na koncert Zdravka Čolića"

Mader popizdila:

"Kakav koncert sad, bre, kako ćeš sama?"

Ja zasijala:

"Lepo, vozom ili busom, a možda i sa Nedinima, ako budu išli"

Ona poluđela:

"Ne može, ne možeš! Izgubićeš se, bre, negde! oni ne idu odma' u Niš, nego u Žitkovac"

Ja se usijala:

"Pa to je skoro isto, od Žitkovca - do Niša se ide vozom oko četrdeset minuta. To, bre, nije ništa"

Ona ugrabi priliku:

"A ako promašiš stanicu, nisi išla nikad"

Ja jedva dočekala:

"Nema šanse, voz pravi pauzu, pa ide u Skoplje"

Čim je čula za to prokleto Skoplje pošizela je:

"Ma, nema šanse, da te jurim po Skoplju, je l si normalna? Ne može, ne smeš i ne možeš. Komplikovano je i rizično"

Ja ustala, krenula ka sobi i samo dobacila:

"Videćemo"

Došla ona narednog popodneva s posla i zove me telefonom:

"Ej, gde si? Šta se to čuje? Gde je ključ od kuće?"

Ja sijam k'o Novogodišnja jela:

"Na autoputu sam, na autoputuuuuutututuutuuu! Njihaaaaa"

Znala sam da neće da pravi scene i da me juri po Nišu.

Znala sam da neće ni ćaleta da zove, tek tad bi poludela.

Znala sam da neće biti nikakvih problema, ako se budem redovno javljala na telefon i referirala 'de sam, šta radim, i s kim sam.

Naravno, znala sam i to da ne misli ništa loše kad pokušava da me zaštiti, ali znala sam i to da se samostalnost ne stiče u kavezu tuđih briga, čak ni u kavezu svojih strahova.

Samostalnost se stiče učenjem, pokušajima, time što svaku svoju prepreku pretvoriš u orjentir kao što ja po jednom frižideru i danas znam gde je pešački prelaz kod bivše mi srednje škole.

Svaki roditelj se brine, pogotovo onda kad njegovo dete koje ne vidi ni crnu mačku kad mu pređe put poludi, digne nos i ode u Niš.

Svako dete bez obzira da li je osoba sa invaliditetom ili ne zaslužuje da pokuša, da dobije priliku i da je iskoristi najbolje što može.

Ja sam svoju iskoristila, to je bio onaj fini inat o kojem je pevao Marčelo.

To je bio događaj koji mi je dokazao da mogu da žvaćem i krupne zalogaje.

Majka me posle toga više nikad nije "opominjala" u fazonu: "Ne možeš, ne smeš, ne idi"

Sad kažem da idem, a ona, ako već iz nekog razloga neće da odem samo jadna kaže: "Pa ne moraš baš" ili: "Idi drugi put"

E, nema drugi put!

Život je jedan, živi se jednom.

Ovaj dan je jedinstven, ljudi su jedinstveni bez obzira na to što sve više i više jedni na druge liče.

Sve se dešava samo jednom.

Svaka prilika je jedinstvena za sebe, u svoje vreme.

Želim to jednom da proživim, sve po jednom u svoje vreme.

Meni lično mnogo znači to što smem da pokušam, nemam strah da krenem, ali sve lepo isplaniram mada tako ne deluje baš uvek.

Da sam je poslušala i da tad nisam zapucala glavom u zid možda ni danas ne bih otišla u Niš, ni u neke druge, udaljenije gradove u kojima sam se provela super.

Koncert je bio divan, ekipa za pamćenje i pevač kojeg obožavam, a majka je još pre toga počela da se farba, pa ne može da mi prebacuje da je zbog mene osedela.

Autor teksta: Milica Janković