"Zdrav čovek ima
hiljadu želja, bolestan samo jednu"
Možda u Čehovo vreme i
jeste stvarno tako bilo, no danas je ta izreka nešto po čemu bih
rado pljunula.
Znam, bila su nekada
osećanja u modi.
Patetikom se moglo
zavoditi, a rečima igrati kroz prste dok ne postanu svilene niti,
ali danas se sve mora i može drugačije shvatiti.
Hajdemo, ipak, da budemo
realni i spustimo se na zemlju.
Ne, neću poricati da bi
svaki čovek koji boluje od neke bolesti ili ima nekih fizičkih
nedostataka, a zna da u njemu postoje želeo da se oslobodi, ali
nemojmo preterivati!
U bukvalnom smislu ovu
rečenicu bismo mogli protumačiti:
- Čovek ima rak i on želi
samo da ozdravi pritom ne želeći čak ni da njegovi najbliži, ako
najgore nastupi ne pate.
- Žena nema nogu i samo
hoće da joj ona izraste. Znači, neće čak ni da ide na koncert
omiljenog benda zato što ima samo želju da ozdravi.
- Čovek ima neku plućnu
bolest i želi samo da ozdravi, a ne da ode na neku planinu i td...
Dakle, ova rečenica bi
trebalo da podseća ljude na to da su nezahvalni, pa je radi toga
ovako napisana.
Aman, nema ništa lepše
od želja i nisu one uvek odraz bahatosti, niti manjka zahvalnosti
prema životu.
Manite me tih priča da su
bolesni ljudi skromni.
Bolesni ljudi su, dakle,
samo ljudi kao što su i zdravi.
Na primer:
Da je Helen Keler imala
samo jednu želju (zdravlje) bilo bi joj dovoljno samo to što je
živa.
Ne bi tako slepa i gluva
još i pisat' htela, zar ne?
Ona je samo jedan primer
koliko želje visoko mogu da nas vinu.
Da nije želela i borila
se za ostvarenje svojih želja ne bismo je danas pamtili po njenim
delima.
Eh, kad bih samo mogla
Čehova da pitam: "Što mislite da je loše želeti"?
Ali ne mogu, avaj, kasno
je za to.
No, ipak, mislim da nije
kasno da se piše o ovoj rečenici, zato što je ljudi sve više i
više upotrebljavaju prebacivajući sebi i drugima.
Ne vidim, imam velikih
problema sa srcem, ali ne opterećujem se želeći sebi zdravlje.
Da ovo čita sad dok pišem
neko ko me ne poznaje pitao bi me: "Zašto?"
- Eto, zato što ne želim
sebe da zamaram patetikom za koju već znam da je nerealna potpuno,
a u ovom slučaju je realnije da ću se za deset godina buditi na
Marsu, nego da ću progledati i biti prvakinja države u atletici.
A želja i jeste baš to -
PUT DO CILJA!
Želje nas održavaju,
teraju nas da radimo, da se trudimo i damo sve od sebe.
Želiš kola - Radi za
njih.
Želiš da odeš na more -
Radi i štedi.
Želiš lagodan život
sutra sebi - Uči i stvaraj veze.
Želiš da pišeš - Uči
kako se to radi, trudi se i napredovaćeš.
Želiš kuću - Radi za
nju.
Dakle, želja je vetar u
leđa, načini se nalaze zahvaljujući baš njoj i najviše njoj.
Zato je ne bi trebalo
udarati čekićem u glavu, sabotirati, ugnjetavati i umanjivati.
Trebalo bi naći način da
se ona osnaži i na kraju krajeva ostvari.
To je uradila Helen Keler,
to je uradio moj drug koji je od osnovne do devetnaeste godine štedeo
novac da bi napravio bazen u svom dvorištu.
To radim ja da bih srećno
i ispunjeno živela, i naravno, da bih se jednog dana okrenula, pa
rekla: "Ovo sam svojim trudom stvorila"
Uvek ću, ipak, znati da
su me želje gurale, bile mi bezgranična podrška i oslonac.
Na kraju, želite, ljudi,
nema ništa moćnijeg i nadahnjujućeg od želja.
Nema veće motivacije,
jačeg vetra koji će vas vinuti ka cilju!
Ne ugnjetavajte sebe, a ni
druge Čehovim citatom.
Autor teksta: Milica Janković
Нема коментара:
Постави коментар