Pre par godina smo se
pošteno napili kod druga na punoletstvu.
Kafanica, živa muzikica i
ko zna koliko kog pića.
Popila sam poprilično,
dovoljno da ne znam koliko.
Zove me drug par dana
nakon žurke i kaže:
„A što si ti, ludačo,
mahala mom teči?“
Ja šokirana, ne da nisam
nikome mahala, nego nisam sigurna da l jesam:
„Šta sam i kome bre
radila?“
Kaže on:
„Mahala si mom
pedesetogodišnjem teči, sram te bilo“
Ja promenila sto boja,
počela da se znojim, a on počeo da mi objašnjava s kim sam sedela,
pričala, pevala i kako sam mahala...
Ukapiram na kraju da sam
pokušavajući da nađem svoju čašu bez dna malo izgubila kompas i
tražila je iznad stola, i to dovoljno iznad da je čovek koji je
sedeo preko puta mene za istim stolom pomislio da mu mašem
Kaže drug:
„Ma, pet minuta mašeš
ti njemu – maše on tebi.
Prvo se smešk'o, a posle
te čudno gled'o i na kraju ust'o, pomerio se malo dalje, pa video da
mašeš zidu, a ne njemu.
Ja ga pit'o što ti je
mahao, a on rek'o da je lepo vaspitan i da je kulturan“
Pričam danas sa tim
drugom, kaže mi:
„Ma, pozdravlja tebe moj
teča puno i maše ti.
Kad god gledam snimak s
punoletstva smejem se k'o lud dok mi suze ne krenu, a smeje se i teča
bez obzira na to što je tetka 'tela da ga ubije“
Dobro je kad tetka nije
tad došla mene da ubije, pa sad mogu da se smejem ovome.
A još bolje je kad se
nesporazumi ispeglaju, pa kad svi zajedno možemo da se smejemo.
Autor teksta: Milica Janković
Нема коментара:
Постави коментар