Šta bi osobe sa hendikepom morale da promene da im bude bolje

Srbiju ( bez Kosova ) prema popisu iz 2011 godine naseljava 7565761 stanovnik, a od toga je preko deset posto osoba koje imaju bilo koju vrstu telesnog oštećenja ( hendikepa ). Kada se govori o položaju tih ljudi, onda se to ni u kojoj meri ne može generalizovati. Okolina i psiha pojedinca su faktori koji najviše određuju njegov položaj, dok s druge strane svako od nas bez obzira na nedostatke je sigurno bio u situaciji da doživi diskriminaciju jer je takav - kakav jeste, samo je pitanje: Kako će to da prihvati?

Od svoje desete godine sam nastavio školovanje u instituciji koja se bavi edukacijom dece sa oštećenim vidom, tako da sam preko 15. godina u intenzivnom kontaktu sa različitim vrstama ljudi koji imaju bilo kakav hendikep; zbog toga sam želeo da sa čitaocima bloga podelim ovu priču,kako bih mnogima skrenuo pažnju na stvarne probleme a ne ono što se u medijima i brojnim organizacijama predstavlja.

Ljudi koji imaju bilo koju vrstu hendikepa, mogu biti naši rođaci, prijatelji, komšije, kolege… Ono što njih delimično razlikuje od drugih je samo način na koji se kreću, komuniciraju, posmatraju stvari, ili izvršavaju bilo kakve druge aktivnosti. Najveća razlika je u PSIHI!

Zašto?

-Sve kreće od kuće. Ako bi ovo čitao neki visoki državni funkcioner, preporučio bih mu da se na nacionalnom nivou vrše savetovanja roditelja dece koja imaju neki hendikep, jer se tu nalazi rešenje lošeg položaja mnogih. Od malena se deca izdvajaju od vršnjaka, stalno im se govori kako se razlikuju od ostalih zbog hendikepa, neki roditelji rade mnoge osnovne stvari umesto njih, dok drugi takvu decu sakrivaju od gostiju jer ih se stide! Znam za veliki broj primera. Veoma brzo, deca se odvajaju od roditelja, u neke od zavoda za obrazovanje ( u zavisnosti od vrste hendikepa ). Najčešće to biva kolektivni smeštaj. Treba napomenuti da se deca u takvim uslovima više oslanjaju jedni na druge, a budući da je veliki broj tih internata poluzatvorenog tipa, te da se mališani gotovo uopšte ne druže sa svojim vršnjacima, iz “običnih” škola, pored klasičnih dečijih odnosa, neguje se i „identifikacija sa hendikepom“. Ta identifikacija je razlog mnogih problema i usled nje te osobe kasnije imaju predrasuda prema okolini, a usled iskrivljene percepcije stvarnosti, to vidi kao da okolina ima predrasuda prema njoj/njemu.

Identifikacija sa hendikepom nekada može biti tooliko jaka da se ljudi ( npr: slepi/slabovidi I osobe u kolicima ), sukobljavaju oko toga ko ima veća prava u udruženjima u kojima su zastupljeni ili u samoj državi.

Naravno da se ovo ne odnosi na sve. Primer slabovidog čoveka koji veoma precizno postavlja laminat i pločice, samo potvrđuje teoriju da se uz malo volje I drugačijeg razmišljanja pojedinac ravnopravno uključuje u društvene tokove.

Inertnost koja pobuđuje kriminal

Kada se od malena oslanjate na druge, to će u vama pored osećaja da ste manje vredni ili nesposobni stvoriti i želju da vas drugi vode. Baš ta inertnost je razlog postojanja velikog broja invalidskih organizacija. Iste prikupljaju donacije, a od njih najčešće imaju koristi isključivo vođe tih udruženja. Navešću primer Saveza slepih i slabovidih. Tu je stanje kao i u državi. Veliki broj talentovanih pojedinaca koji nemaju nikakvu „vezu“ u okviru te institucije nema podršku za ono čime se bavi. Takođe, treba napomenuti da je veoma malo poverenje u tu instituciju od strane članova iste ( a članovi su gotovo sve slepe i slabovide osobe u zemlji ). Uvek kada u medijima čujete nekog od funkcionera Saveza, govoriće o nedostatku sredstava za neki projekat ili tome slično, kako bi se dobila donacija. Na mnoge od tih projekata se zaboravi jer mediji o krađama unutar invalidskih organizacija ne izveštavaju. Kao i u državi, i u ovim institucijama postoje stvari koje se pošteno rade, ali je veliki broj lova u mutnom. Savezi slepih su postali mesta okupljanja slepih pijanaca i kriminalaca, gde se talenti ostvarenih pojedinaca nikako ne vrednuju osim u slučaju kada pojedinac poznaje osobu koja je na visokoj poziciji u toj instituciji. Zbog toga, većina članova sa diplomom fakulteta ili visoke škole ne govori pozitivne stvari o tim organizacijama.

Zbog toga je odgovornost svakog od nas za očajno funkcionisanje saveza slepih, kao što je odgovornost svakog glasača za dobro ili loše funkcionisanje države…

Napominjem da postoje udruženja koja su osnovana od strane pojedinaca, koji ulažu veliki trud kako bi pomogli ljudima, SSOSIB, FMI “Pobednik”, su samo neka od aktivnih udruženja u radu sa osobama sa hendikepom.

Uzroci distanciranja

Psiha je motor koji pokreće ili usporava čoveka. Ljudi su zahvaljujući promeni načina razmišljanja uspevali da pobede najteže bolesti; pa zašto onda isti taj pojedinac ne bi pobedio i predrasude? Čovek je socijalno biće, a veliki broj ljudi rado stupa u konverzaciju sa drugim ljudima i spremni su da nauče mnoge stvari o drugačijem načinu života. Suštinski problem zbog kojeg ljudi sa bilo kakvim hendikepom nisu prihvaćeni je njihov strah od drugih ljudi, nastao usled gore pomenute getoizacije , velike inertnosti i razmaženosti. Ta tri faktora čine da se veliki broj pojedinaca oseća nelagodno u društvu osoba koje nemaju problem kao oni, ili postoji i druga krajnost – da pojedinci moraju da se sa tom osobom druže ili ih poslodavac prihvati sa njihovim uslovima rada. Ja ću ovo oslikati sa dva primera:

kada sam sa drugom bio u poseti jednom socijalnom preduzeću, sreo sam čoveka koji ima problem sa vidom. Od kako smo došli na to radno mesto, prema meni se ophodio kao da ne postojim. Nije mi se čak ni predstavio iako ja njemu jesam. To se promenilo u momentu kada sam ja u neformalnoj konverzaciji sa njegovim kolegama, spomenuo audio knjige. Čovek mi je odmah prišao i počeo razgovarati sa mnom. Na kraju mi se obratio rečima:

– Živko, kada si spomenuo audio knjige, ja sam ti prišao jer sam shvatio da si jedan od „naših“.

Iz ovog primera se jasno vidi strah od ljudi koji nemaju problem sa vidom. verovatno je dečko doživeo diskriminaciju i usled toga i načina na koji se njegova sredina ophodi prema njemu, on je jednostavno odlučio da se “učauri” u svoj svet.

Drugi primer se dogodio na jednoj radionici, na koju sam uzeo učešća. Devojka koja radi u odeljenju za obuku ljudskih resursa, u jednoj kompaniji, nam je govorila o pravilima poslovne komunikacije. U delu radionice kada su joj učesnici postavljali pitanja, javio se jedan čovek koji je sa velikom dozom ogorčenja govorio kako je sramota što njega neće da prime u tu kompaniju, iako je mnogo puta poslao svoju radnu biografiju. Bio je svađalački nastrojen prema devojci koja mu je nekoliko puta objasnila da nema ovlaćtenja da uradi tako nešto zbog svoje pozicije.

Verujem da je taj pojedinac bivao veoma slabo radno angažovan do sada, i da su mu možda negde rekli da ne žele da ga prime jer poseduje hendikep, ali se iz neverbalne komunikacije koju je on vodio videlo da smatra da izvesna kompanija mora da primi ne samo njega, već i sve osobe sa hendikepom. O njegovoj zabludi nema potrebe trošiti reči, ali je slučaj veoma interesantan zbog primera te druge vrste.

Verujem da će ovaj tekst dobiti brojne kritike, ali isto tako smatram da će biti sugestivan za one kojima je svest razvijenija od ega, zato bi svaki pojedinac trebao da radi na sebi, a ljudima koji nemaju nikakav hendikep poručujem da se umesto sažaljevanja potrude da upoznaju osobu, pa će na mesto sažaljenja doći razumevanje i saznanje nečeg novog.

Autor teksta: Živko Bošković