Razgovor: Golbal u Nišu

Već smo pisali o golbalu i pričali sa igračima, ali sad nam stiže taj sport iz ugla trenera koji je podelio svoje iskustvo sa nama.

Iz Niša nam stiže priča o inkluzivnom golbalu, šampionima i trenerima koji su ih obučavali.

Ivan popović, trener golbal kluba "Nais" za naš blog priča o tom sportu, svom iskustvu, timskom duhu, inkluzij, podršci i mnogim drugim bitnim faktorima.

Kako se rodila ideja za osnivanje golbal kluba u Nišu?

Ekipa golbal kluba "Nais"

Ideja se rodila zahvaljujući profesorima fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja, profesoru Marku Aleksandroviću i profesoru Bojanu Jorgiću. Oni su i profesori na predmetima za osobe sa invaliditetom i pokrenuli su celu priču oko golbala, Početak realizacije je bio novembra prošle godine kada je gostovala u Nišu reprezentacija golbala i održala prezentaciju i prikaz sporta.


Koliko dugo Nais postoji?

Sportsko rekreativno udruženje Nais postoji već preko dve decenije. A sam golbal klub Nais funkcioniše šest meseci.


Pre nego što ste počeli da se bavite treniranjem golbalista da li ste radili sa osobama koje imaju neku vrstu hendikepa?
Radio sam još i sa decom sa autizmom preko fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja, a zatim i individualno, jer su me kontaktirali roditelji i želeli da nastavim rad sa njihovom decom i van zakazanih termina. Pored golbala, radio sam sa slepim i slabovidim osobama i držao treninge u: atletici, džudou i fitnesu.


Kako ste se snašli na terenu za golbal sa povezom na očima?

Moje prvo iskustvo je zaista bilo zbunjujuće i moram da priznam da sam se jako slabo snašao. Svaki sledeći put je bio lakši i opušteniji, tako da sam se sve bolje snalazio, a sada i ja povremeno učestvujem na treninzima sa povezom i igram sa svojim igračima.


Kakav stav imate prema osobama sa hendikepom i da li je rad sa osobama oštećenog vida isti kao i sa osobama bez vizuelnog hendikepa?

Ja sam oduševljen pristupom pre svega slepih i slabovidih osoba i njihovom željom i voljom za treniranjem. Sam rad se razlikuje u tome da je uključeno više priče i dodira. Što se kaže, slepi dodirom vide, tako da kada se objašnjava neki novi element radi se tako što usled objašnjavanja rečima, slepa osoba svojim rukama dodiruje trenera za rame, lakat, koleno... Sve zavisi koja vežba treba da se izvede. Možda je samo tu sporiji ritam i razlika izmedju osoba bez vizuelnog hendikepa i osoba oštećenog vida, ali sve se to nadoknadjuje željom i voljom u nastavku treninga.

Da li vam se javljaju ljudi bez oštećenog vida koji žele da se oprobaju u golbalu?

Javljaju se stalno. Gde god se nađem u društvu trudim se da spomenem golbal i način igre. Ljudi su oduševljeni samim načinom igre i sve više njih mi se javlja da se oproba u ovom sportu i što je još bitnije uvek izraze želju da se vrate i nastave da učestvuju u sparinzima.


Uspeh u Beogradu vam je sigurno bio vetar u leđa bar što se tiče motivacije, pa nas zanima kakvi su vam planovi u bližoj budućnosti?

Trener Ivan Popović

Trenutno je aktuelna reprezentacija i turniri koji će biti na dalje predstavljaju cilj da se Srbija probije i iz C grupe nađe u B grupi najjačih reprezentacija. A što da ne nakon toga i da se dođe do samog vrha i uđe u A grupu.
što se kluba tiče, motivacije nije manjkalo ni pre državnog prvenstva, tako da su planovi da nastavimo u istom ritmu i stupimo u kontakt sa mladim ljudima oštećenog vida i uključimo ih u rad.


Da li mislite da Nais može biti dobar primer inkluzije?

Nais je savršen primer inkluzije. Ne samo golbal klub Nais već i celo sportsko udruženje. Na našim treninzima stalno su uključeni studenti sporta i fizičkog vaspitanja i kada se igraju trening utakmice, dolazi do mešanja studenata i golbalista, tako da u ekipi istovremeno na terenu nalaze i studenti i golbalisti.


Šta najviše forsirate na treninzima?

Sa igračima rade se individualni i kolektivni treninzi. Na kolektivnim uglavnom se forsiraju sparinzi sa čestim prekidima gde se uvežbava taktika igre, dok na individualnim sve zavisi šta je samom igraču najviše potrebno, Da li podizanje forme, skidanje viška kilograma...Kao što sam napomenuo sve zavisi od samog igrača šta mu je najviše potrebno.


Da li je zaista tačno da se treniranjem golbala mogu izgubiti kilogrami tek tako ili je to bila samo šala?
Ne, nije bila šala. Nakon svakog treninga dresovi su natopljeni znojem, gde su mogli i sami studenti da se uvere i druge osobe bez oštećenja vida koje su posetile treninge.

Da li grad Niš vidi potencijal kluba i da li vam izlazi u susret?

Svaki klub da bi funkcionisao potrebno je da bude finansijski stabilan. Klubovi danas žive od budžeta grada ili članarina iz omladinskog pogona. Mi mlade golbaliste nemamo, razlog za to je pozitivan jer u Nišu nema puno dece sa oštećenim vidom. Tako da je nama preko potrebna podrška grada i nadamo se da ćemo je u bliskoj budućnosti dobiti, za sada smo funkcionisali preko nekih sponzora koji su nam izlazili u susret kao što su: pekara Braško, kafana Stara Trpeza i Ergo jastuk.


Šta je važnije: Timski rad ili pobeda?

U pola dana ili noći, odgovor je uvek isti, a to je timski rad. Meni prvom kao treneru je cilj da na treninzima bude pozitivna atmosfera, a dobrim timskim radom i odnosom između samih igrača kao i igrača i trenera dolaze i pobede. Golbal klub Nais je čist primer timskog rada jer mi funkcionišemo kao jedna velika porodica gde se druženja nastavljaju i nakon samih treninga.


Da li se treniranjem golbala na bilo koji način može poboljšati orjentacija slepih i slabovidih osoba čak i van terena?

Svaki sport može pozitivno da utiče na bolju orjentaciju slepih i slabovidih van samog terena. Izdvojiću golbal i džudo kao možda najbolje primere koji omogućavaju jako bolju orjentaciju van terena i snalaženja u prostoru.


Da li ste zadovoljni dosadašnjim postignućima kluba i medijskom podrškom ?

Prezadovoljan sam. Mi smo mlad klub koji postoji tek nekih šest meseci, a već smo se okitili titulom šampiona. Medijska pažnja koju imamo i koju smo imali i pre samog prvenstva je neverovatna. Lokalne televizije i mediji prate nas u svakom trenutku, a nakon prvenstva i televizije kao što su O2 i RTS.

Autori članka: Ivan Popović i Milica Janković