Uklanjanjem barijera Srbija može da postane razvijenije i pravednije društvo

 ŠTA BI DRŽAVA MORALA DA URADI KAKO BI SE PROMENIO POLOŽAJ OSOBA SA HENDIKEPOM???

Osobe sa hendikepom spadaju u takozvane osobe sa smanjenim društvenim prilikama. Moj stav je da su mnogi od njih sami krivi za socijalnu isključenost, a tu su u velikoj meri i mnogi roditelji, koji umesto da puste dete da istraži svet oko sebe i svoje mogućnosti, od njega čine pasivni fikus koji misli da je u povlaštenom položaju, samo zato što je "invalid", kako mnogi od njih sami kažu ( princip naučene bespomoćnosti).

Sa druge strane imamo udruženja koja postoje po osnovu dijagnoza i nacionalne sportske saveze koji krše sva moguća pravila. Sva ta udruženja uglavnom vode ljudi koji su odrastali u atmosveri građenja bespomoćnosti, tako da će pre žena ući na brod sa šovinističkom posadom, nego što će ta udruženja svoja vrata otvoriti ljudima bez hendikepa ( kako oni kažu invaliditeta ).

Kako bi se poboljšao kvalitet života osobama sa hendikepom, država bi morala pravednije da raspodeljuje sredstva iz budžeta.

Propisi:

- Da svako ko vrši uslugu javnog prevoza od sada može da nabavlja samo niskopodna vozila. To znači da se postojeći vozni park ne bi rashodovao, već bi svaki autobus koji se pokvari do stepena nemogućnosti popravke bivao zamenjen niskopodnim vozilom.

- Svaka nova ulica ili ona koja se rekonstruiše da mora imati taktilnu stazu i oboreni ivičnjak. Troškovi nisu veliki jer oni zahtevaju samo malo izmene oblika ploča na trotoaru.

- Svaka nova zgrada da po standardima bude prilagođena - pristupačna.

- Ukidanje finansiranja svim udruženjima prevodilaca Znakovnog jezika koja odbijaju da uče druge svom zanatu, dok za dva sata zarade nečiju mesečnu platu. Takvim oportunističkim pristupom čine da osobe sa oštećenim sluhom budu isključene zbog njihovih visokih tarifa.

- Uvođenje većeg broja peripatologa (peripatolozi su osobe koje slepima predaju orijentaciju) Koliko je meni poznato, jako je mali broj ljudi koji se bave ovim zanimanjem, dok tiflo smer vrvi od studenata i studentkinja koji će biti srećni ako se zaposle u nekoj optici, budući da se specijalnim školama nazire kraj.

- Prestanak finansiranja neinkluzivnih aktivnosti, žurki i izleta raznih saveza, jer ukoliko osoba sa hendikepom može da ode na besplatan izlet o trošku budžeta, zašto to nebi mogla i osoba koja nema isti a na primer siromašna je???

- Finansiranje projekata koji za cilj imaju edukaciju i osnaživanje osoba sa hendikepom, kao i podršku u obrazovanju i zapošljavanju. To je investiranje, budući da osobe sa hendikepom mogu da budu veoma društveno korisne.

- Zabrana odlaska u INVALIDSKU penziju mladim osobama čija dijagnoza ne utiče na njihovo funkcionisanje ( slepi, slabovidi, korisnici kolica, osobe sa oštećenim sluhom i sl).

Ovakvim postupcima se ne bi pogoršao položaj osoba sa hendikepom, već bi se tokom godina stvorilo podsticajno društvo koje bi ovoj populaciji pružilo podršku da bude deo svakodnevice. To što neko drugačije funkcioniše ga ne čini manje vrednim, zato moramo da kao društvo budemo podrška svakome i posmatramo ga kroz sposobnosti i znanja koja ima a ne da ga odbacujemo, propuštamo preko reda uz konstataciju: "svaka mu/joj čast kako može sam/a".

Da, za političare ( posebno one sa područja Grada Beograda) bi ovo značilo da ne moraju da na skupovima gledaju one nezadovoljne predstavnike i predstavnice koji se konstantno svađaju na tim skupovima.

Zaključak:

Ovakvim pristupom bi državni fondovi bivali rasterećeni za mnogobrojna socijalna davanja, a osobama sa hendikepom bi bilo mnogo toga dostupnije, što bi ih podstaklo da se ostvare u oblastima u kojima mogu da pruže doprinos.

Dakle, uklanjanjem barijera Srbija može da postane razvijenije i pravednije društvo u kome će svaka osoba imati mogućnost da se ostvari u sveri u kojoj želi.

Autor teksta: Živko Bošković