Kupovina mobilnog telefona da bi se koristio sa čitačem ekrana na Srpski način

Kupovina pametnih telefona radi korišćenja istih sa čitačem ekrana kod nas nije laka.

S obzirom na to da nadležne ne možemo da pitamo: Da li je telefon pristupačan?

Nemamo druge mogućnosti no da se raspitamo kod naših prijatelja koji, takođe, koriste čitače ekrana.

To otprilike izgleda ovako:

Je l znaš možda da l je taj i taj model pristupačan?

On ti kaže da l zna ili ne zna, a ako ne zna obično je voljan da pita svoje prijatelje da li oni znaju.

Ne sede ni ti prijatelji skrštenih ruku, pa na kraju imaš ceo krug ljudi koji znaju ili ne znaju.

Moraš da im veruješ na reč iako dosta njih ne poznaješ lično.

Moraš da naučiš da ćeš pre od njih dobiti tačnu informaciju, nego od provajdera i proizvođača.

Ako se prvo ne raspitaš, ispašćeš glup/a kao Janković Milica.

S druge strane možeš da odeš u mobil shop, ali to ti, u većini slučajeva, neće puno pomoći.

Ljudi koji tamo rade ili ne znaju šta su uopšte čitači ekrana, pa to priznaju ili govore da to ne postoji.

Ima i onih koji znaju da postoji, ali nisu sigurni kako se „to“ pali, kako funkcioniše, i na kojim modelima radi.

To ne bi bilo strašno da nemaju pojma samo mali, privatni prodavci ili preprodavci telefona, ali strašno je zato što ne znaju ni: Vip, Telenor i Telekom Srbija.

Još uvek se borim sa Vip-om, nemam pojma kako će se to završiti.

Moj uzalud kupljeni telefon je vraćen, ali još nisam dobila nikakvu povratnu informaciju.

Ono što sigurno znam i što mi je rekla Vip-ova operaterka to je: „Mi nemamo mogućnost prekida ugovora“, zato sam tražila zamenu, ali ne znam da l će mi zameniti model ili samo telefon.

Najverovatnije ću sa tim telefonom na kraju moći samo da se slikam i sa tim sam se pomirila.

Ovaj tekst nije nastao samo kao moj revolt, ja sam se sa svojom situacijom već pomirila.

Neće ovo pročitati emotivna žena nekog šefa, pa zavođenjem ubediti muža da mi, ipak, poništi ugovor.

S druge strane neće ni moje vaspitanje dozvoliti bilo kome da mi pomogne tako što će mi, ne daj Bože, dati drugi telefon.

Nije mi to cilj!

Moj cilj je promena sistema, dakle, mlaćenje prazne slame, ali ne mogu da ne pokušam.

Boli me nepravda, a još više kad je i sama doživljavam.

Jasno je šta je ovde nepravedno, ali za one koji nisu upućeni u problematiku, objasniću:

Kad odete da kupite telefon sa dobrom kamerom oni vam iznesu najmanje pet modela i pričaju o pikselima, vrstama blica i ostalim mogućnostima koje uređaj ima u sebi.

Kad odete da kupite brz telefon s dobrom memorijom pričaju vam o prostoru internog skladišta i mogućnostima za SD kartice. Pričaju, takođe, o radnim memorijama, procesorima... I u tom slučaju iznesu najmanje pet modela raznih veličina, boja...

Kad tražite dobar zvuk donesu isto najmanje pet modela, pa pričaju o jačini zvuka, slušalicama koje oni nude i koje podržava sam uređaj.

Kad tražite dobru bateriju isto donesu pet modela, pa pričaju o trajanju iste, punjačima, amperima, brzim punjačima i koječemu...

Kad tražite uređaj sa kojim radi čitač ekrana lepo – Gledaju vas „belo“, nagađaju, pretpostavljaju...

Sami zaposleni nisu krivi za to, ali to ne znači da je ovo fer i baš zato što nije želim bar da pokušam da pokrenem rešavanje tog problema.

Ako mogu da pišu:

Dimenzije,

Broj boja,

Pixeli,

Procesori,

Da l je s dve kartice,

Radna memorija,

Izdržljivost ,

Kol'ko dugo traje baterija i ostalo mogu vala i da testiraju pristupačnost, a ne da se oslanjamo na modele koje je neki naš prijatelj ili njegov prijatelj, ili prijatelj njegovog prijatelja već proverio.

To nije profesionalno, a kupiti telefon kod mobilnog provajdera nije isto što kupiti kod tipa koji drži mobil-shop.

Taj tip može da ne zna, privatnik je, sam svoj gazda i ne radi na veliko.

Vip i ostali provajderi moraju da znaju!

Na kraju krajeva, jedan tip, privatnik, rekao mi je: „Znam ja šta ti tražiš, ali stvarno nemam pojma koji tačno model to podržava“

Skidam mu kapu i zahvaljujem mu se ovom prilikom iako je to bilo pre par godina, malo pre no što sam kupila Lenovo.

Nije sramota ne znati, a priznati.

Sramota je glumiti profesionalnost, imati toliko korisnika, pa čak i neke (kakve god) tarife za osobe sa invaliditetom, a nemati pojma šta je pristupačnost.

Nemaju prostora za raskid ugovora...

A zašto nemaju prostora za informisanje o pristupačnosti?

Ne postoji ta opcija u podešavanjima na telefonima od juče, nego ima, evo, najmanje pet godina...

I zašto nemaju prostora da bar pričaju ono što objavljuju?

Jedan drug, čovek koji je, takođe, korisnik čitača ekrana mi je rekao da oni nepristupačnost ne vide kao problem, ali kako? Kako, ako bez nje ne možeš ništa da uradiš s tim telefonom ili skoro ništa?

Od kad tako nešto nije problem?

Drugi drug, pravnik i takođe korisnik čitača ekrana mi je rekao nešto slično: „Boli njih uvo“, pa ne može da ih boli uvo!

„ U Hrvatskoj postoji“, priča mi jedan prijatelj: „Mogućnost da vratiš telefon i raskineš ugovor dok ne istekne četrnaest dana od dana kupovine“

Odgovaram mu: „Našla sam i ja to ovde kod nas na internetu, ali u praksi, očigledno, nije tako“

Što je najgore, sam Vip je to pisao. Postoji PDF dokument koji to dokazuje.

Već sam rekla da sami zaposleni u prodavnicama i preprodavaonicama telefona nisu krivi ni za šta, pa želim to da objasnim:

Kao što u prodavnici prehrambene robe prodavac i prodavačica znaju o proizvodu na osnovu onoga što na njemu piše i po iskustvima drugih – tako ljudi koji rade u prodavnicama mobilnih telefona o proizvodu znaju na osnovu specifikacija koje dobiju.

Oni to samo nauče i uvežbaju višestrukim ponavljanjima.

Zato oni nisu krivi, sami nisu imali gde da pročitaju, nauče...

Što se mojih prijatelja i njihovih prijatelja tiče, svima njima svaka čast!

Ranije su mi dosta pomogli, i to, izgleda, mnogo više nego sami provajderi i proizvođači.

Moja greška je u tome što se sa njima nisam posavetovala, nego verovala da noviji modeli rade bez obzira na to što provajder i proizvođač ništa o tome nisu napisali.

Stalno kupujem leti jagode i maline na tezgi jedne fine bakice.

Uvek me pita: „Kakve su bile prošle, je l su dobre il da ti sad dam malo više?“

Žena prodaje, ali i razmišlja o tome šta prodaje.

Ima dušu, brine se kako za svoje mušterije – tako i za maline i jagode.

Od velikih trgovaca ne očekujem da mi pokažu dušu, ali bar da vode računa o tome šta prodaju to ne bi bilo loše.

Nisu samo provajderi krivi za ovo, mislim da su proizvođači čak i više krivi, ali kada bi oni koji proizvode otkupljuju zahtevali da se u specifikacijama navodi i koliko je telefon pristupačan mislim da bi ovaj problem mogao da se reši.

A nije teško, života mi, testirati telefon na čitače ekrana kao što se testira sve ostalo.

Mnogo je teže kupiti nešto što nije predviđeno da ti bude ukras i staviti ga na policu, ali kao što moj drug reče: „Zabole njih uvo“

Jedno je zakon, a praksa drugo.

Nije ovo ni prva, a nažalost, ni poslednja situacija u kojoj se to vidi.

Svesna sam da ja kao pojedinac ne mogu mnogo toga da uradim i da ću, najverovatnije, da izbledim kao što su mnogi pojedinci izbledeli kad su pokušali da pokrenu promenjivanje nečega, ali osećam potrebu, a na neki način i dužnost da pokušam, da osim samog Vipa odem i na neka druga mesta, te da jasno stavim do znanja u čemu je problem.

Nije mi više toliko do moje situacije – koliko jeste do toga da se ovo već jednom promeni, da dobijemo permanentno, jasno i precizno rešenje doneto u profesionalnim uslovima, a ne u dovijanjima, na mejling listama, u porukama, pozivima, samim rečima...

Tekst napisala: Janković Milica