Pod parolom „Snađi se, Veljo i budi jak“

Zvao me drug jutros u osam sati i počeo da se dere: „Jesi čula da je otvoren prvi poligon za slepe i slabovide u Srbiji?“

Ošamućena od spavanja samo rekoh: „Stavi kafu“

Pošalje mi on članak na koji je naleteo, postavi mi sto pitanja o poligonu, a ja još ni glas jutarnji nisam iz grla oterala.

Dobro, neka ga, nema oštećen vid, ali želi da shvati, pa mu dozvoljavam da mi se dere k'o da sam na drugoj njivi, a ne već kod njega u sobi.

Na prvu loptu, tamo negde oko pola devet ujutru poligon mi je bio fantastičan događaj, ali sad u pola devet uveče i dok pijem petu kafu ne mogu potpuno da se složim s tim prvim oduševljenjem.

Poligon je, zapravo, sam po sebi veoma korisna stvar u ovom slučaju, ali ne i u ovoj državi.

Ljudi koji polažu za vožnju imaju prvo „tipovanje“, to jest, testove.

Nakon njih idu na poligon na kojem se vozaju kolima i vežbaju ono što su učili iz knjiga pre no što su položili tipovanje.

Posle poligona dolazi prava ulica, prava vožnja s instruktorem i časovi.

U nekim stranim zemljama ljudi moraju da polažu vozački u svim mogućim vremenskim uslovima, ali da se vratim ja na svoju priču od koje sam već dosta pobegla.

Verujem da je i poligon za obuku slepih i slabovidih sličan onom za obuku vozača.

Dakle, simulacija ulice, ali ne i bele linije već, recimo, trotoara.

Ne voziš kola, nego beli štap s rotacionom kuglicom ili bez nje.

Zvuči savršeno, zar ne?

A da li je?

U novinama pišu da poligon ima više delova:

Za obuku u kretanju pravolinijskim i krivolinijskim putanjama.

Za raspoznavanje različitih podloga. Pretpostavljam da se ovaj deo odnosi na prepoznavanje terena tipa: Trava, beton, taktilna staza, rupa i ostalo.

Za obuku u kretanju na stepenicama, pešačkom prelazu ili mostu.

Na samom poligonu postoje semafori: Zvučni, taktilni, vibracioni, svetleći...

Postoje i druge uobičajene stvari na koje možete naleteti dok se krećete običnom ulicom.

Ovde dolazimo do problema zato što su sve ulice različite i samim tim priča za sebe.

Prvo su problem ti prokleti semafori koji obično ne pište, ne pričaju i ne vibriraju, nego samo svetle, a nekad, u manjim sredinama ni to.

Ja sam, na primer, kad hoću da pređem neku veliku uličetinu koja ima više automobilskih traka za vožnju pokušala da se orjentišem po ljudima.

Znači, kad većina njih napusti trotoar i stupi na pešački krenem za njima.

Brzo sam shvatila da to nije dobra opcija zato što ljudi prelaze doslovno kad im se ćefne, pa su mogla da me lupe neka kola.

Čovek je ukočio i „leg'o“ na sirenu.

Naravno da je bilo crveno za pešake i da su devojke i momci koji su išli ispred mene negde žurili, pa nisu čekali zeleno.

Ja sam se okrenula ka vozilu, pa rukom pokazala ljude za kojima sam krenula, a koji su već pretrčali i slegla ramenima.

Nisam dovoljno pažnje posvetila osluškivanju.

Nisam ih pitala za pomoć, a trebalo je, očigledno.

Padala je neka kiša i bilo nešto baš hladno, pa sam samo razmišljala o tome da ću sesti u bus i ugrejati se čim stignem na stanicu.

Prilikom posete školi za decu oštećenog vida „Veljko Ramadanović“ u Zemunu, a prema izveštavanju medija gradonačelnik Siniša Mali je rekao da će 89. Raskrsnica u glavnom gradu dobiti ozvučene semafore, pa se nadam da će taj problem biti rešen, ali ne kao problem sa taktilnim stazama na koji prelazim.

Druga stvar koja, mogu slobodno reći, omalovažava sam poligon su nepropisno parkirani automobili, frižideri za sladolede, loše postavljene staze za slepe koje vode u bašte kafića, pored pešačkog, u trafike ili doslovno nigde.

Zamislite sad ovde jednog visokog, zgodnog i plavokosog tinejdžera koji je slep i zove se Veljko.

On želi da napusti internat i da naredne školske godine krene u redovnu gimnaziju koja se nalazi u njegovom rodnom gradu.

Četrnaestogodišnji dečak, radoznao, hrabar i voljan da se osamostali.

Položio je obuku za samostalno kretanje belim štapom na poligonu i malo na ulicama oko škole vežbao.

Sad se, ipak, vraća u svoj rodni grad, neka bude to Niš zato što njega delimično poznajem.

Roditelji rade, pa nemaju vremena da uče s njim baš svako ćoše u velikom gradu koje bi moglo da mu zatreba, a jedinac je i nema još uvek dobre drugare u tom gradu zato što je više vremena provodio u Beogradu u školi za decu oštećenog vida, nego u Nišu s komšijama i likovima iz kraja.

Naš dečak, Velja, kreće u školu.

Prvog dana ide, recimo, majka s njim da uputi profesore i da im se lepo predstavi.

To, nažalost, još uvek mora da se radi tako kod nas.

Još par dana kreće se s njim majka tu po kraju da nauči sam od tačke A – do tačke B.

Nema više slobodnih dana, medicinska sestra je, a takvih na birou ima dosta i zalepiće joj otkaz ako se ne pojavi na svom radnom mestu.

Ćale je, recimo, građevinac, a to mu dođe još gore za slobodne dane.

Velja je upoznao nove drugare, želi skroz da se uklopi i kreće s njima na kafu.

Nakon kafe izbegava da traži da mu pomognu i kreće kući sam.

Misli da je naučio sve ili skoro sve što bi trebalo da zna kako bi stigao kući čitav.

Malo ga hvata prpa, ali nastavlja.

Desna – leva, op – cup i bum!

Naš Velja se zalepio za kockasti deo znaka koji su, da prostite, naguzili odmah pored staze za slepe.

Sam znak je gore širi, pa Veljin štap nije udario u stubić, ali glava vala jeste u limenu kocku i to je baš onako puklo, pa je neka baba rekla: „Kuku, jadno dete“, baš onako glasno i jasno.

Velja se već znoji, nervoza nadire, ali šta je – tu je i mora dalje.

Cepa mali, ko jebe babu i znak.

Malo se zbunio, sam je i veoma mlad u nepoznatom delu grada po kojem se od skoro kreće solo.

Objasnili su mu drugovi kako da stigne do autobuske, ali sve mu se nekako pomešalo u glavi i nije siguran.

Nije tu instruktor kretanja, a nije više ni ono samopouzdanje s početka.

Ide Velja opreznije, sporije i nada se da ne može više ništa da ga snađe.

Izvuče se nekako iz bašte kafića koji je, eto tako, sasvim slučajno postavljen baš na stazi za slepe zato što je gazda mislio da je to samo dekoracija na trotoaru, a ne nečiji orjentir.

Neće da zove majku, još mu samo fali da se ona iznervira i uplaši.

Neće da zove oca da se ovaj ne bi drao na njega zato što je krenuo sam.

Neće da zove drugove da ne bi mislili da je nesposoban.

Stigne nekako Veljo na stanicu, uđe u bus i ode kući.

Vremenom navikne da se zakucava u:

Frižidere za sladolede, automobile, zaljubljene parove, reklamne palete, znakove i sve ostalo što se u Srbiji stavi na stazu za slepe.

Shvati i da na pojedinim stazama štap ne može lepo da klizi zato što nisu propisno postavljene, pa nekad i rizikuje, ide pored njih, a ne baš na njima.

Nauči da zaobilazi bašte kafića ili ako uleti u njih da ne lupi nekog nabildovanog tipa štapom u nogu dok loče pivo.

Skonta da psi lutalice posebno reaguju na zvuk štapa, pa razvije neke svoje metode pod parolom „Snađi se, Veljo i budi jak“

Shvati da nema svuda staze, pa čak ni trotoara po kojem štap može lepo da klizi.

Počne da odgovara dokonim ženturačama koje se zgražavaju kad ga sretnu, pa još i onima koji prestanu da pričaju kad se približi da bi ga zagledali ležerno kaže: „Samo vi nastavite gde ste stali“

Improvizuje, prepreke pretvara u orjentire.

Takođe, nauči da prava ulica nije isto što i poligon za simulaciju kao što vožnja automobila na vozačkom poligonu nije poput one u gradu.

Zato bi trebalo prvo srediti prave ulice, pa tek onda praviti poligone.

A trebalo bi, takođe, da svaki veći grad ima svog peripatologa, a ne samo Beograd i to, koliko znam, jednoga.

Ne želim da kažem da je poligon sad suvišan, to nikako.

Poligon je koristan iz više razloga:

Idu izbori,

Ipak može da bude od velike koristi slepima da bi se opustili, stekli koliko – toliko realnu predstavu o tome kako izgleda ići sam ulicom i da bi naučili neke osnovne stvari vezane za kretanje uz pomoć belog štapa, a koje, bez obzira na ostalo, ostaju iste.

Dakle, ima on svojih prednosti, ali bi prvo trebalo eliminisati arhitektonske prepreke i kažnjavanjem rešiti problem sa objektima koji se „parkiraju“ na taktilnoj stazi za slepe.

O ljudima koji bulje i njihovoj štetnosti po psihu tek osamostaljenih slepih osoba ću nekom drugom prilikom opširno pisati.

Sad su mi bili bitni poligon i naš izmišljeni, ali realni lik Velja.

Tekst napisala

Milica Janković