Nakon teksta o Velji i poligonu
rešili smo da se malo više pozabavimo kretanjem slepih i slabovidih
ljudi na ovim prostorima.
Dok budemo sakupljali potrebne
podatke i upoznavali ljude koji bi nam mogli doprineti svojim
iskustvom pisaćemo o nama i drugim ljudima, onim slučajnim
prolaznicima, njihovim i našim reakcijama.
U narednom periodu ćemo
objavljivati priče slepih sa ulice.
Ono što se stvarno dešava i
ono što proživljavamo, analiziramo, razumemo ili ne razumemo.
Uvodni tekst za lanac koji
sledi, a koji će se zvati “Susreti sa ljudima” nam je napisala
Marija Milanović iz Niša.
Marija je završila psihologiju
u svom gradu.
Bavi se novinarstvom, radi na
radiju i ko zna šta još zanimljivo o njoj nismo uspeli da saznamo
zato što se ne hvali.
Ljudi ko ljudi. Svako od
njih sa sobom nosi svoje: tuge, radosti, skrivena nadanja, strepnje,
zablude, tajne, svoje želje i potrebe. Kao slepa osoba u prilici sam
da, možda češće nego drugi, sa njima stupam u kontakt. Nekada to
činim zbog toga što mi je potrebna pomoć prilikom prelaska ulice
koja je prilično prometna, prilikom prelaska raskrsnice na kojoj
nema zvučnih semafora ili zbog toga što želim da dobijem
informaciju o broju autobusa koji saobraća na određenoj liniji, a
neretko mi i ljudi sami priđu nudeći pomoć ili iz želje da mi
nešto kažu, da me ohrabre ili da malo popričamo. Bilo je mnogo
susreta. Neki su bili predivni i ispunili me pozitivnom energijom
koja me je nosila danima, ndrugi su pak, bili neobični, a bilo je i
onih veoma neprijatnih nakon kojih
sam se pitala
da li je
ovo 21. vek. Hodajući
ulicama mnogih, a posebno mog grada Niša nailazila sam na različite
ljude i njihove naravi. Bila sam u prilici da sretnem osobe koje
pripadaju različitim kulturnim i socijalnim sredinama i imaju sasvim
drugačija shvatanja i poglede na život i svet koji ih okružuje.
Teško da u Srbiji postoji
grad, a naročito oni veći gradovi u kojima nećete naići na ljude
koji prose. Još uvek pamtim ženu koja bi me, kada god shvati da
prolazim delom trotoara na kome sedi, terala što dalje od sebe kako
joj štapom ne bih rasturila teškom mukom sakupljeni sitniš koji
nabacan stoji u kartonskoj kutiji. Jedan moj drug u šali kaže: „E,
ni prosjaci te neće.“ Nasmejem se, jer je on slabovid, pa to
shvatam kao šalu na naš račun. Više ne srećem tu ženu, ali po
inerciji još uvek zaobilazim mesto gde je sedela. Nadam se da je
dobro, jer bi u ovom gradu trebalo da ima mesta za svakoga i da ulica
nekome ne bude jedini dom.
Hodajući tako gradom započela
sam razgovor sa jednom ženom koja me je prilikom pozdravljanja
pozvala na koncert hora u kome peva, a jedna devojka mi rekla da se
nada da ću joj doneti sreću jer upravo ide na intervju za posao, a
ja se iskreno nadam da je bilo tako. Ovde ne mogu, a da ne pomenem
tada tinejdžerku sa kojom sam razgovarala u gradskom autobusu.
Silazile smo na istoj stanici. Umesto pozdrava na rastanku pitala me
je da li može da me zagrli, pa je umesto uobičajenog mahanja i onog
„Ćao, ćao“, naš pozdrav bio jedan dugi i topli zagrljaj.
Drugi su se pak, ljutili ako ih
u prolazu zakačim štapom nsmatrajući da iz zezanja ili što je još
gore zbog ludila „mašem štapom tamo amo“. Kada već govorim o
tim ne baš slavnim iskustvima ne mogu a da se ne setim jedne babe
koja me i dalje psuje kada me vidi na ulici, jer je onomad zamislila
da je skakačica u vis ili da ima sposobnost Isimbajeve, te da bez
problema može da preskoči štap u pokretu i bezbedno se prizemi na
tlo.
A šta tek reći o mojoj
kupovini karte za koncert klasične muzike. Uživam uživo da je
slušam i nekako me odvede u neko lepo stanje uma i tela. Doterala se
ja i krenula po karte. Bio mi je to prvi put da sama kupujem karte za
koncert u sinfonijskom, pa nisam tačno znala gde se nalazi blagajna.
Nije bila onde gde sam predpostavila. Kako u mojoj blizini nije bilo
ljudi odlučih se da siđem do kafića pored i pitam konobare da me
upute. Razmišljala sam da to ne može biti daleko i da se sigurno
nalazi u istom dvorištu. Silazim niz stepenice i nisam ni čestito
ušla u kafić, a od tamo neko viče: „Nemamo ništa, nemamo ništa,
hajde beži!“ U prvom momentu nisam shvatila da se ti povici na
mene odnose i nastavih da koračam ka ulaznim vratima. Ženski glas
još žustrije ponovi: „Nemamo ništa, nemamo ništa, gubi se!“
Tada zapanjeno shvatih da misli da sam prosjakinja. Priđoh ženi
onoliko koliko sam mogla odbijena njenim začuđujućim gnušanjem i
verovatno na njeno zaprepaštenje joj saopštih: „Izvinite gospođo,
ja samo da pitam za blagajnu sinfonijskog da kupim karte za koncert.“
U momentu je zaćutala, a njen kolega mi je prišao i uputio me do
blagajne. Posle sam te večeri pola sata ispitivala drugaricu da li
je sa mojim izgledom sve u redu, da se možda negde nisam isflekala
tražeći bilo kakvo opravdanje za njen postupak. Tada sam shvatila
svu dubinu pogrešnih predstava o određenoj grupi ljudi. I dan danas
sa nekom zadrškom odlazim do ovog dvorišta sećajući se
neprijatnosti.
Bilo je još neobičnih, ali
puno manje neprijatnih susreta. Jedan čovek me je čak častio i
kolačima iz obližnje poslastičarnice, jer poznaje neku osobu koja
radi u savezu slepih, a koju nije dugo video, pa valjda preko mene
smatra da joj je sada bliže. Čudan je to bio susret, ali čoveka je
bilo nemoguće odbiti. Koračajući tako ulicama ponekada čujem i
došaptavanja o tome kako slepi ljudi imaju neko šesto čulo, pa im
to pomaže da se kreću gradom.
Bilo je tu i susreta sa sektama
i još će mi dugo odzvanjati reči jedne žene: „E pa kada ne
veruješ da će ti Bog pomoći da progledaš onda nikada i nećeš“.
Bilo kako bilo najčešće
sretnem dobronamerne ljude sa kojima se ponekada i ispričam, a
susreti sa strancima koji na simpatičan način govore srpski, ili mi
na svojim maternjim jezicima daju obaveštenja o kretanju i prelasku
ulice zauvek će mi ostati u sećanju. Iako ne razumem sve te jezike
uglavnom shvatim šta žele da mi kažu, a komunikacija osmesima je
najlepši način da se razmene zahvalnost i lepe želje.
Sretala sam i strance koji
odlično govore srpski, a jedan me je svojom besprekornom upotrebom
padeža naterao da mu aplaudiram na sred ulice. Čovek mi u sred
kišnog dana prišao da mi ponudi pomoć prilikom prelaska ulice.
Gužva u saobraćaju nikako da se raščisti, pa da pređemo.
Raspričali se mi. On mi reče da je iz Tadžikistana. Priča mi o
svojim studijama novinarstva, ali kada mi reče da smo komšije,
upotrebivši ovu reč na našem jeziku nisam mogla, a da se ne
oduševim i kažem i pokažem veliko bravo.
Ima i ljudi koji se rastuže
jer se nakon pet godina nisam setila njihovog glasa i ne mogu da
pogodim ko su oni. Divno je svo to šarenilo dijalekata, jezika,
reakcija. Pravi psihološki i sociološki eksperiment na ulici.
Sretneš tu ljude iz različitih kulturnih miljea. Jedna mlada žena
čim me je uhvatila za ruku pitala me: „Što nemaš muža, pa da on
ide sa tobom?“
A koliko su mi samo braće,
sestara, mama, ali i momaka prolaznici dodelili. Samo me neko sretne
i pita: „Gde ti je onaj momak? Nešto vas više ne viđam zajedno.“
To bio moj drug sa kojim sam pre godinu dana prošetala, a od tada
teško da smo se videli više od pet puta. Iako me takva pitanja
nekada zateknu, pa po glavi prevrćem na koga bi to mogli da misle
moram da priznam da je to veliki napredak koji me raduje. Pre deset
godina svaka drugarica mi je bila sestra, a svaki muškarac otac ili
brat. Sada sam srećna jer su uvedene i nove kategorije i ljudima bi
bilo normalno da imam momka sa kojim ću zaneseno šetati gradom.
Koračajući ulicama i srećući
se sa ljudima upoznajem njihovu dušu, mentalitet svog kraja,
različite naravi, a neki slučajni prolaznik mi se usput i požali
na svoj život, priča o nekim lepšim vremenima ili u meni vidi
osobu nalik svojoj unuki, pa mi uputi i koji dobronameran savet. Na
kraju znate, hodanje gradom mi gotovo nikada nije dosadno i jedva
čekam da sretnem nove ljude i razmenim u prolazu sa njima koju reč.
Volim moj grad i neposrednost ljudi koji u njemu žive.
Tekst napisala:
Marija Milanović
Нема коментара:
Постави коментар