Upravo na različitim
frontovima pratim rat koji se vodi među ljudima na temu:
„Da li je Andrea Bočeli
razgledao grad i zašto nije?“
Pratim kako slepe i
slabovide ljude koji pišu o tome – tako i portale.
Ima tu svega i svačega,
ali prvo moram ukratko predstaviti gospodina pevača.
Andrea Bocelli je rođen
19558. Godine u mestu Lajatiko.
Nakon jednog incidenta kao
dečak je ostao bez vida.
Napustio je pravni
fakultet da bi se potpuno posvetio muzici.
Novinarka Nove Tv je
Andreu pitala da li je razgledavao Pulu nakon koncerta, a on joj je
rekao:
„Joj, nisam“
Domaći mediji prenose da
nije imao „posebnu“ reakciju i da se nije uvredio.
Zbog toga je nastala
prilična pometnja.
Neki su predlagali da
novinarka dobije otkaz.
Drugi su govorili da je to
samo gaf.
Treći su imali nešto
svoje.
I mi kao jedini blog koji
se bavi pisanjem o slepim i slabovidim ljudima imamo nešto svoje.
Možda je, na primer,
slavni pevač bio potpuno iskren.
Nije imao vremena da
razgleda grad, pa je rekao: „Joj, nisam“, i time završio priču.
Razgledati grad ne mora da
podrazumeva vizuelne užitke, zato što užitaka u svakom gradu ima
mnogo i mogu se dobiti u raznim oblicima.
Meni bi razgledanje grada
bilo:
Poseta muzejima,
Kafanama,
Parkovima,
Kafićima,
Prodavnicama,
Rekama,
Lukama,
Bioskopima,
Pozorištima...
Dakle, nije potrebno
optuživati novinarku, niti analizirati Bočelijev odgovor, već
shvatiti da svi ljudi imaju neku svoju perspektivu, pa u skladu s
njom mogu da razgledaju grad.
Ovaj slučajni ispad ili
namerno pitanje otvaraju dobru temu za pisanje.
Kad smo već tu zašto da
je ne produžimo?
Slepi i slabovidi ljudi
kažu:
„Idem da čitam knjigu,
Da gledam film“, ali
sve to, zapravo, podrazumeva slušanje.
Stvar je u tome da učiš
od okoline sa kojom odrastaš.
Ako, dakle, moj brat gleda
film i ja ću ga gledati.
Ako ceo komšiluk čita
knjigu i ja ću je čitati.
Čoveku ti, normalni,
izrazi prosto ostanu u glavi.
Prihvati ih kao svoje što
i jesu.
Koristi ih sasvim
prirodno, prilagođava svojoj perspektivi.
To nije nikakav problem,
pa zato idem da se vidim sa drugaricom, da popijemo kafu.
To što se ne vidimo nema
veze, idemo da se vidimo.
Čovek koji koristi kolica
neće sigurno da priča stalno:
„Idem da se provozam“,
iako je simpatično.
U komentarima na postu o
Bočeliju i novinarci je jedna moja prijateljica napisala reči s
kojima ću završiti ovaj tekst:
„Ne kaže se doviđenja,
neg' do pipanja“
Sva besmislenost
cepidlačenja se ogleda u ovome.
Što se pevača tiče,
nismo uspeli da saznamo zašto nije razgledao grad.
Nek to ostane njegova mala
tajna.
Tekst napisala
Milica Janković
Нема коментара:
Постави коментар