Razgovor: Rečeno, napisano i prećutano

Novinari bi trebalo da se bore sa nama za ravnopravnost, jednake mogućnosti, toleranciju...

Trebalo bi da nam dozvole da pred njihovim reflektorima, aparatima, kamerama i mikrofonima zasijamo onakvom svetlošću - kakvu u sebi nosimo, ali često ostajemo u mraku iako nas toliko opreme okružuje, snima, zabeležava naše reči, glas...

Jako često se prečuje ono što smo rekli, zato što mnogi od njih već imaju neku svoju sliku o nama ili sliku kakvu javnost želi, pa im je lakše da je ne menjaju, nego da je menjaju.

Novinari, zapravo, pišu ono što narod traži, a to je, nažalost, loše po nas.

Ljudi na ovim našim brdovitim prostorima obično vole da čitaju članke o tuđim nesrećama, tragedijama, problemima porodičnim ili društvenim.

Novinari su tu da im to pruže da bi svoj honorar ili svoju platu zaradili.

Osobe oštećenog vida i sve ostale manjinske grupe su tu da bi bile "dobra meta"

Stefan Pantić, student na fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu priča za naš dnevnik i dokazaće vam da nije meta, jadni, mali, nesamostalni student koji ide na fakultet, već inteligentan, nadaren, lepo vaspitan, sasvim normalan i prirodan dečko koji se bori za sebe, za svoje mesto pod suncem ovog neba pod kojim nema mesta za nikakvu vrstu sažaljenja.

Stefan Pantić svira klavir

Kako domaće novine predstavljaju osobe sa invaliditetom?

- Kao ljude kojima je konstantno potrebna pomoć i koje treba sažaljevati.

Koliko puta ste bili u medijima i da li su vas svakog puta okarakterisali kao jadnog, malog Stefija kojeg mama vodi na fakultet?

- Tokom srednje škole sam bio veoma mnogo puta u medijima, ali mi se nikada ništa slično nije dogodilo.

Kako ste se osećali kada ste pročitali članak o vama?

- Reći ću samo da sam bio blago rečeno iznerviran svim onim što piše tamo. Osećao sam se kao moj pokojni pas. Jedina razlika je bila u tome što njoj nikada nismo stavljali povodac.

Kakve su bile reakcije ljudi sa kojima ste bliski?

Svi su bili veoma neprijatno iznenađeni i u glavnom su izjavljivali da su se tokom čitanja tog članka osećali kao da se ne radi o meni, već o nekome ko ne može bez majke ni da ode u toalet, a kamo li na fakultet. Ipak je veliki svet u kupatilu. Mogla bi kada da nas napadne ne daj Bože.

Da li ste se nakon toga javili redakciji?

- Ne. Iskreno, nisam imao snage da se bakćem s novinama koje ne znaju kako da predstave nekoga ko poseduje invaliditet, već se služi stereotipima. Sem toga, brojne obaveze na faksu mi nisu dozvolile da razmišljam previše o tome.

Zašto, po vašem mišljenju, novinari kada je reč o osobama sa invaliditetom igraju najčešće na kartu sažaljenja?

- Zbog publiciteta. Naš narod zaista voli da čita priče o ljudima koji ne znaju ništa sami da urade, već im za svaku sitnicu treba pomoć. Ne znam zašto smo takvi. Da je ta novinarka napisala ono što sam joj tog dana ispričao, niko nebi pročitao tu priču iz dva razloga. Narod tome nebi verovao, i nije tragična.

Šta je iz članka tačno o vama, a šta nije?

- Iskreno samo moji podaci, činjenica da sviram klavir, i da sam student Fakulteta Muzičke Umetnosti u Beogradu. Sve ono o tome kako me majka vuče svuda poput nekakvog psa je ništa drugo sem notorne laži.

Da li ste već znali da se slične stvari dešavaju jako često?

- Iskreno, do tada nisam previše razmišljao o tome, ali mi ni na kraj pameti nije palo da novinari mogu do te mere da izokrenu nečije reči samo da bi dobili senzacionalnu priču.

Da li se protiv medijske diskriminacije može boriti pravnim putem ?

- Naravno, ali s obzirom na državu u kojoj živimo, mislim da tako nešto nije vredno truda.

Koji biste savet dali svima nama koji bismo možda nekada pristali da razgovaramo sa novinarima?

- Nemojte da napravite istu grešku kao ja. Nemojte dozvoliti da se vaša priča objavi bez da ste prethodno dobili šansu da pomenutu priču sami detaljno proverite i izvršite korekturu ako je to potrebno. Ako novinar ne pristane na to, nemojte ni pričati s njim. Tako nešto je jasan znak da ta osoba planira da izokrene vaše reči, i da vas predstavi na način na koji sigurno ne želite.

Stefan zaslužuje da ga ispoštujem time što neću linku članka iz novina koje su izvrnule njegove reči i napravile tugaljivu priču dati više ni jedan jedini pregled, a to preporučujem i vama.

Autori članka: Stefan Pantić i Milica Janković