Balkanska kinematografija
nije baš bogata filmovima u kojima glume osobe sa invaliditetom ili
u kojima tzv "obični" glumci glume osobe sa invaliditetom.
Čini mi se da smo sad,
ipak, bar malo fokus pomerili sa ratnih filmova na neke, ajmo tako
reći, ljudske filmove u kojima nema toliko pucnjave i sve više, i
više se govori o životu bez puškaranja.
Samim tim što su filmovi
sve manje i manje obojeni maskirnim bojama do izražaja dolaze neke
drugačije, na našem tlu brdovitom nove priče koje bi nas mogle
upoznati sa onima koji su drugačiji od nas.
Film "Goran",
zapravo, nema toliko drugačiju priču, neku koju već nismo negde
čuli, videli, pročitali, ali ima nešto što do sad kod nas nije
bilo u bližoj prošlosti prikazivano u filmu, a to je slepa osoba.
Lina, Goranova supruga je
slepa i nije predstavljena kao neko ko ne stoji čvrsto na tlu svojim
nogama, bez pompe i preterivanja.
Ona nije glavni lik u
filmu, ali se sve na ovaj ili onaj način vrti oko nje.
Samim tim što tema filma
nije bilo njeno slepilo o njemu se ne govori mnogo.
Ono je tu kao i kod većine
slepih ljudi u stvarnom životu.
Ono je stanje, a ne
sranje.
Ono je nešto s čim čovek
može da se saživi i da živi, te da bude dobar ili loš bez obzira
na invaliditet koji ga, u ovom slučaju, ne obeležava.
Dakle, iz Hrvatske nam
stiže film "Goran" koji je režirao Nevio Marasović.
Glavne junake glume Franjo
Dijak i Nataša Janjić.
Film traje 90. minuta.
Opis preuzimam sa sajta:
"Fest.rs"
"Goran
samo želi da vozi svoj taksi i pazi na svoju slepu suprugu Linu.
Međutim, ljudi koji su mu bliski imaju sopstvene planove i snove
koji prete da ugroze njegov opušteni način života. U idiličnoj
inscenaciji snežnog Gorskog Kotara, ispoljiće se i ukrstiti vatrene
naravi lokalaca. "
Lina je, svakako,
predstavljena kao samostalna žena kojoj nije potrebno da muž pazi
na nju.
Na kraju će i sam
zaključiti neke stvari glavni junak, ali da ne otkrivam previše.
Žao mi je samo što nisu
u neku scenu ubacili kako Lina ide s belim štapom, a možda je to i
dobro.
Pričajući sa drugaricom
koja je u mojoj glavi popunila vizuelne rupe komentarišući scene
shvatila sam da, možda, nisu ni imali gde da stave scenu sa štapom.
Možda bi štap samo bio
suvišan, nisam sigurna...
Ovako mi deluje da je
predstavljena kao ravnopravna, kao neko ko sve može sam da uradi.
To je jako dobro, ne samo
radi toga što je to tačno, već i radi toga što mnogi ljudi koji
vide sasvim normalno nisu nikada imali priliku da shvate da i slepi
ljudi funkcionišu sasvim normalno, prirodno...
U nekom filmu iz
šezdesetih godina, takođe, domaćem znam da su slepi brljali rukama
po tanjirima ili tako nešto slično, ali ovde je Lina kulturno
zatražila salatu, dobila je, sipala i vratila.
Pa eto, slepi nisu svinje,
bar ne danas i to je lepo znati, čak i videti u filmu.
Sama se kretala u: Očevoj
kući, njenom i Goranovom stanu i u kolibi.
To znači da je, recimo,
već poznavala jako dobro te prostorije.
Najvažniji deo filma za
nas u ovom slučaju je to što je Lina prikazana kao: Samosvesna,
uredna, sposobna i sasvim normalna mlada žena koja čak sme i da se
pobuni, da odgovori, te da prevari svoga muža, a zašto i ne bi?
E, tu su dobro razbijeni
neki od stereotipa i neke predrasude.
Balkanski mali dnevnik
slepih i slabovidih može sa svoje tačke gledišta samo da pohvali
film i to je sve.
Drago nam je što se sve
više i više pažnje obraća na pravi način u filmovima u kojima se
pojavljuju likovi koji su osobe sa invaliditetom.
Autor teksta: Milica Janković
Нема коментара:
Постави коментар