Prezentacija i igranje igrice "Zoundark"

U četvrtak 13-og je u Šank baru na Novom Beogradu održano predavanje organizacije „Skill Drill“, i javna prezentacija igrice „Zoundark“ o kojoj smo već pisali.

Ljudi slušaju predavanje

Prisutni su čuli čime se, zapravo, organizacija „Skill Drill"  bavi, ali i kakvim putem su mladi programeri iz „Thunder Strike“ studija koračali dok, napokon, nisu stigli do uspeha, odnosno, kvalitetne, sve popularnije i korisne igre.

Razgovor: "Zoundark", audio igrica na domaćem terenu

Programeri i njihov tim razvijaju audio igricu koju će moći da igraju i ljudi bez oštećenog vida. Ovo će, nadamo se, biti prvi, ali ne i poslednji ovakav projekat koji se realizuje u Beogradu. Ljudi koje ću vam predstaviti rade na tome da ljudima bez oštećenog vida prikažu život i način svakodnevnog snalaženja u prostoru slepih osoba. Pored toga, sama igrica je specifična i zato što su ovi ljudi tokom samog rada upoznavali slepe osobe i njihove mogućnosti. S obzirom na to da će ovu igru moći da igraju i osobe koje vide ona je veoma zanimljiva, edukativna i inkluzivna. O čemu se tačno radi saznaćete u nastavku od programera Andrije Radojeva sa kojim sam razgovarala, ali pre toga da vidimo ko su, zapravo, ljudi koji rade na igrici „Zoundark“ koju vam predstavljamo.

Andrija, Đorđe i Nenad

Pristupačna aplikacija za prevoz u glavnom gradu i drugim mestima

Želim da vam pokažem jednu vrh aplikaciju za gradski prevoz i odlazak od tačke A do tačke B bez obzira na to da l vidite ili ne.

Naime, sinoć sam slučajno otkrila na androidu aplikaciju „Moovit“ koja je namenjena kretanju po glavnom gradu gradskim prevozom i u okolini, ali ima i još ruta u drugim delovima države i van nje.

Slika je preuzeta s Gugla

Tutorijal za "Tap Tap See", i molba da se više ne slikaju guzice

Dugo nisam pisala o korisnim aplikacijama, pa da ispravim to.

Danas ću vam predstaviti jednu veoma korisnu aplikaciju za android uređaje koja, koliko znam postoji i za ajfon još uvek.

U određenom vremenskom periodu ova aplikacija nije bila dostupna za neograničeno besplatno korišćenje, pa je onda bila i opet nije bila, i evo je, besplatna 100%.

Razne priče su se plele oko toga zašto su to menjali.

Ono što sam iz više izvora uspela da saznam me je prilično šokiralo, ali prvo da otkrijem o kojoj aplikaciji se radi, pa o čemu je reč što se tiče zabrana.

Razgovor: "Imaginarni štap"

Ovo je još jedna priča o pomagalu koje je napravila mlada, svestrana osoba, ali... Skoro svaka priča ima to neko svoje: „Ali“, pa i ova. Nadamo se da će u bližoj budućnosti ta tri slova biti obrisana. Do tad čitajte šta imaju da nam kažu i pokažu mladi, ambiciozni, svoji i uporni ljudi poput naše sagovornice Marte Avramović koja je napravila imaginarni štap za slepe kada je imala osamnaest godina.

Fakultet, socijalizacija i kafa

Opet me zvao drug i opet je čitao novine u osam ujutru. Ne znam stvarno što ih čita pre podneva, ali moja skromna nagađanja mi javljaju da želi sebi dan da upropasti čim svane. Kaže da ima priču za mene i da je super to što ga u tekstovima koristim kao zamorče, ali da ga nigde ne predstavim cenjenim imenom i prezimenom zato što ima ludu devojku.

Nađemo se u jednom kafiću koji je već postao „Ono naše mesto“, i kaže mi da pišem o jednom studentu koji je slep, a završava prvu godinu faksa. Ma, idi begaj...

Pitam ga: „Dobro i šta još on radi osim što studira u godinama kad je to normalno?“

Kaže da nema pojma, al priča je dobra.

Rekoh: „Možda za Blic i alo ili tako nešto“

Počeli smo da se raspravljamo, pa je priča postala farma, a farma izvor uvreda, ali već nas poznaju tamo svi i navikli su to da slušaju.

Rupe u sistemu socijalne zaštite

Znam da će ovaj tekst razgneviti mnoge koji na svoj hendikep gledaju oportunistički, ali kao pojedinac koji u javnosti slobodno i bez strahova iznosi svoj stav moram da podelim ono što smatram nepravednim iako na prvi pogled izgleda kao dobra namera.

Kada pristupamo iz pozicije jednakih šansi, shvatimo da naša, ali i veliki broj drugih zemalja prave jednu veliku grešku.

Susreti sa ljudima: Smešni i simpatični doživljaji

Susreti sa potpuno nepoznatim ljudima slepim i slabovidim osobama donose gomilu iskustava. U uvodnom tekstu nam je Marija Milanović to lepo objasnila, ali sada ćemo se prepustiti doživljajima naših sagovornika koji nas vode ulicom svojih iskustava. Pred vama je tekst o smešnim i simpatičnim uspomenama koje su nam ostale u sećanju.

Susreti sa ljudima: Mozaik naravi slučajnih prolaznika

Nakon teksta o Velji i poligonu rešili smo da se malo više pozabavimo kretanjem slepih i slabovidih ljudi na ovim prostorima.

Dok budemo sakupljali potrebne podatke i upoznavali ljude koji bi nam mogli doprineti svojim iskustvom pisaćemo o nama i drugim ljudima, onim slučajnim prolaznicima, njihovim i našim reakcijama.

U narednom periodu ćemo objavljivati priče slepih sa ulice.

Ono što se stvarno dešava i ono što proživljavamo, analiziramo, razumemo ili ne razumemo.

Uvodni tekst za lanac koji sledi, a koji će se zvati “Susreti sa ljudima” nam je napisala Marija Milanović iz Niša.

Marija je završila psihologiju u svom gradu.

Bavi se novinarstvom, radi na radiju i ko zna šta još zanimljivo o njoj nismo uspeli da saznamo zato što se ne hvali.

Ljudi ko ljudi. Svako od njih sa sobom nosi svoje: tuge, radosti, skrivena nadanja, strepnje, zablude, tajne, svoje želje i potrebe. Kao slepa osoba u prilici sam da, možda češće nego drugi, sa njima stupam u kontakt. Nekada to činim zbog toga što mi je potrebna pomoć prilikom prelaska ulice koja je prilično prometna, prilikom prelaska raskrsnice na kojoj nema zvučnih semafora ili zbog toga što želim da dobijem informaciju o broju autobusa koji saobraća na određenoj liniji, a neretko mi i ljudi sami priđu nudeći pomoć ili iz želje da mi nešto kažu, da me ohrabre ili da malo popričamo. Bilo je mnogo susreta. Neki su bili predivni i ispunili me pozitivnom energijom koja me je nosila danima, ndrugi su pak, bili neobični, a bilo je i onih veoma neprijatnih nakon kojih sam se pitala da li je ovo 21. vek. Hodajući ulicama mnogih, a posebno mog grada Niša nailazila sam na različite ljude i njihove naravi. Bila sam u prilici da sretnem osobe koje pripadaju različitim kulturnim i socijalnim sredinama i imaju sasvim drugačija shvatanja i poglede na život i svet koji ih okružuje.

Pod parolom „Snađi se, Veljo i budi jak“

Zvao me drug jutros u osam sati i počeo da se dere: „Jesi čula da je otvoren prvi poligon za slepe i slabovide u Srbiji?“

Ošamućena od spavanja samo rekoh: „Stavi kafu“

Pošalje mi on članak na koji je naleteo, postavi mi sto pitanja o poligonu, a ja još ni glas jutarnji nisam iz grla oterala.

Dobro, neka ga, nema oštećen vid, ali želi da shvati, pa mu dozvoljavam da mi se dere k'o da sam na drugoj njivi, a ne već kod njega u sobi.

Na prvu loptu, tamo negde oko pola devet ujutru poligon mi je bio fantastičan događaj, ali sad u pola devet uveče i dok pijem petu kafu ne mogu potpuno da se složim s tim prvim oduševljenjem.

Ne znamo zašto Bočeli nije razgledao grad, ali znamo da je mogao to da uradi

Upravo na različitim frontovima pratim rat koji se vodi među ljudima na temu:

„Da li je Andrea Bočeli razgledao grad i zašto nije?“

Pratim kako slepe i slabovide ljude koji pišu o tome – tako i portale.

Ima tu svega i svačega, ali prvo moram ukratko predstaviti gospodina pevača.

Andrea Bocelli je rođen 19558. Godine u mestu Lajatiko.

Nakon jednog incidenta kao dečak je ostao bez vida.

Napustio je pravni fakultet da bi se potpuno posvetio muzici.

Novinarka Nove Tv je Andreu pitala da li je razgledavao Pulu nakon koncerta, a on joj je rekao:

„Joj, nisam“

Kupovina mobilnog telefona da bi se koristio sa čitačem ekrana na Srpski način

Kupovina pametnih telefona radi korišćenja istih sa čitačem ekrana kod nas nije laka.

S obzirom na to da nadležne ne možemo da pitamo: Da li je telefon pristupačan?

Nemamo druge mogućnosti no da se raspitamo kod naših prijatelja koji, takođe, koriste čitače ekrana.

To otprilike izgleda ovako:

Je l znaš možda da l je taj i taj model pristupačan?

On ti kaže da l zna ili ne zna, a ako ne zna obično je voljan da pita svoje prijatelje da li oni znaju.

Ne sede ni ti prijatelji skrštenih ruku, pa na kraju imaš ceo krug ljudi koji znaju ili ne znaju.

Moraš da im veruješ na reč iako dosta njih ne poznaješ lično.

Moraš da naučiš da ćeš pre od njih dobiti tačnu informaciju, nego od provajdera i proizvođača.

Ako se prvo ne raspitaš, ispašćeš glup/a kao Janković Milica.