Razgovor: Opširno o samostalnosti

Samostalnost je nešto o čemu se sve više i više priča u krugovima osoba sa hendikepom, ali i van njih.

Javnost više pažnje posvećuje tome, čak se i zakoni malo po malo menjaju.

U ovom tekstu smo okupili samostalne osobe oštećenog vida koje govore o svom iskustvu na polju nezavisnosti.

Oni pričaju ko im je bio podrška, čega su se plašili tokom procesa osamostaljivanja i šta po njihovom mišljenju predstavlja samostalnost.

Ljudi iz različitih sredina, različitih životnih iskustava, godina kao i socio-ekonomskog stanja otkrivaju nam svoj stav koji su godinama gradili paralelno sa životom prema ovoj temi.

Jednostavno rečeno, oni govore kakve su plodove s tog polja ubrali, koliko im oni znače, kako ih doživljavaju i kako su do njih došli.

Uklanjanjem barijera Srbija može da postane razvijenije i pravednije društvo

 ŠTA BI DRŽAVA MORALA DA URADI KAKO BI SE PROMENIO POLOŽAJ OSOBA SA HENDIKEPOM???

Osobe sa hendikepom spadaju u takozvane osobe sa smanjenim društvenim prilikama. Moj stav je da su mnogi od njih sami krivi za socijalnu isključenost, a tu su u velikoj meri i mnogi roditelji, koji umesto da puste dete da istraži svet oko sebe i svoje mogućnosti, od njega čine pasivni fikus koji misli da je u povlaštenom položaju, samo zato što je "invalid", kako mnogi od njih sami kažu ( princip naučene bespomoćnosti).

Sa druge strane imamo udruženja koja postoje po osnovu dijagnoza i nacionalne sportske saveze koji krše sva moguća pravila. Sva ta udruženja uglavnom vode ljudi koji su odrastali u atmosveri građenja bespomoćnosti, tako da će pre žena ući na brod sa šovinističkom posadom, nego što će ta udruženja svoja vrata otvoriti ljudima bez hendikepa ( kako oni kažu invaliditeta ).

Šala na svoj račun - Crni humor, bela namera, a slika puna osmeha

U kriznim situacijama ljudima šala daje snagu, opušta ih osmeh i uspeva da im skrene malo misli na drugu stranu.

Dobiju malo snage, probudi se u njima elan.

Jednu crnu šalu mi je komšija davno ispričao, setim je se kad god mi je nebo sumorno.

Za vreme bombardovanja 1999-e godine komšija je ženi rekao:

„Što trošiš te lekove za spavanje, samo ti lezi u krevet, zini i čekaj, a ovi odozgore će da ti bace lekić, ima da digneš sve četiri u vis i da spavaš k'o top“

Prvo sam pomislila:

„Strašno, ovaj 100% nije normalan“, a onda sam shvatila u čemu je fora.

Ljudi se prvo uplaše, pa se naviknu i nekako pokušavaju da balansiraju između života pre i života u toku tog rata.

Ovde su se ljudi zajebavali sa tim, znam da su neki stariji likovi nosili majice sa metom i šetali gradom.

To je bio njihov revolt, njihov šamar stvarnosti i njihova želja da se živi isto kao što se živelo ranije.

Mislim da su zato danas jači, zapravo, mislim da je duplo jači svako ko može da se zajebava na svoj račun.

Ovo jeste bilo baš to, čak je i danas isto, ali nema rata.

Komšija još uvek ženu teši sličnim metodama, samo je danas stvarnost drugačija, pa joj kaže:

„Nemoj da spavaš, strah me da se ne udaviš od hrkanja, a i misliće komšiluk da sečem drva u kući“

Ne znam zašto sam i ja takva, ali drago mi je!

Ovde kad pišem nisam baš humoristična, stil mi nije skroz takav, ali privatno se zajebavam na svim bojnim poljima svog života.

Ljudi se smeju kad pričam o nekim, recimo ne tako lepim stvarima, zato što umem da ih dočaram i želim.

Sa druge strane, ja znam da budem i smrtno ozbiljna, ali ako ne moram nije mi to opcija.

Ljude duhovitošću opuštaš, podmlađuješ barem za par sekundi, ali ih i kupuješ, žele da budu blizu tebe zato što im daruješ viceve, a ne tugu.

Žele da im pričaš zato što zračiš pozitivom, ne kukaš, nego se boriš i ne odustaješ.

Pružaš svoj mali, svetu ne toliko značajni šamar, ali ljudima koji te slušaju opuštajući.

Ja se tebi divim

Reče: „Ja se tebi divim, majke mi“, a koga ja da krivim zato što se ljudi dive nečemu što bi trebalo da bude sasvim normalno?

Živeti svoj život, truditi se da mu se prilagodiš, umiliš, osmeliš pred njim i zakoračiš napred, pa zar je to vredno divljenja?

Zar nije normalno živeti slobodno, nezavisno, držeći kormilo svog broda u svojim rukama?

Ne znam za vas, ali meni jeste to normalno.

Niste bahati ako želite i nema bolestan čovek samo jednu želju

"Zdrav čovek ima hiljadu želja, bolestan samo jednu"

Možda u Čehovo vreme i jeste stvarno tako bilo, no danas je ta izreka nešto po čemu bih rado pljunula.

Znam, bila su nekada osećanja u modi.

Patetikom se moglo zavoditi, a rečima igrati kroz prste dok ne postanu svilene niti, ali danas se sve mora i može drugačije shvatiti.

Hajdemo, ipak, da budemo realni i spustimo se na zemlju.

Samostalnost i sloboda

Kad god se pomenu samostalnost i sloboda pričam svoju priču na tu temu koju sam nazvala: "Pobegulja u Niš"

Pre skoro tri godine trebalo je da odem sama u Niš na koncert Zdravka Čolića.

Poklopilo se da tad ide na jug i jedna moja drugarica iz Mladenovca, pa smo zajedno pravile neke planove za put, ali nisam se puno oslanjala na nju zato što je prilično smotana.

Kažem ja mojoj majci:

"Idem u Niš", a ona sva nakostrešena odgovara:

"Ma, kakav Niš te spopao, je l si ti normalna?"

Nakostrešila sam se i ja, pa odgovaram:

"Ma, Niš, grad! Idem na koncert Zdravka Čolića"

Mader popizdila:

"Kakav koncert sad, bre, kako ćeš sama?"

Ja zasijala:

"Lepo, vozom ili busom, a možda i sa Nedinima, ako budu išli"

Ona poluđela:

"Ne može, ne možeš! Izgubićeš se, bre, negde! oni ne idu odma' u Niš, nego u Žitkovac"

Ja se usijala:

"Pa to je skoro isto, od Žitkovca - do Niša se ide vozom oko četrdeset minuta. To, bre, nije ništa"

Ona ugrabi priliku:

"A ako promašiš stanicu, nisi išla nikad"

Ja jedva dočekala:

"Nema šanse, voz pravi pauzu, pa ide u Skoplje"

Čim je čula za to prokleto Skoplje pošizela je:

"Ma, nema šanse, da te jurim po Skoplju, je l si normalna? Ne može, ne smeš i ne možeš. Komplikovano je i rizično"

Ja ustala, krenula ka sobi i samo dobacila:

"Videćemo"

Razgovor: "ČitajMi"

Sve se više priča o "Audio čitanju", tačnije o slušanju umesto čitanja.

Dosta ljudi me pita kako bi mogli da slušaju knjige, skripte ili nešto drugo što im se ne čita.

Postoji više načina na koje se to može raditi.

Nedavno smo vam predstavili jedan program za konvertovanje tekstualnih knjiga u zvučne, ali danas vam predstavljamo nešto što će vam oduzeti mnogo manje vremena i živaca.

Tijana Dazdarević nam priča o projektu "ČitajMi"